Сваки сусрет отелотворени роман

У нашем комшилуку у Аранђеловцу, док сам био дете, живела је учитељица у пензији, за мене нана Буба, свештеничка ћерка. Буквално сам упијао сваку реч док ми је причала о Богу и светитељима, али  најдубље ми се у сећање урезала њена велика славска икона Светог Димитрија. Пред њом сам као дете нетремице стајао и она ме и именом  данас штити и прати – прича о почецима пута посвећеног вери игуман Димитрије, познат по томе што је из заборава вратио запуштени манастир Тумане. Данас га реке верника зову „Острог на Дунаву”.

„Много касније, мој животни пут ишао је преко црногорско-приморске митрополије и незаобилазне улоге митрополита Амфилохија. Потом сам, а томе има деценија и по, дошао у Браничевску епархију. Нашем братству су увек допадала места које је требало или оживљавати или обнављати. Преко Четережа, Томића и Заове стигли смо у Тумане. Све што смо на тим местима доживели и искуствено сабрали овде је дало зреле плодове”, како каже за „Магазин”.

Десет година касније

Рецимо, наставља, у  манастиру Заова где су он и братија претходно били, поред свих напора и искрене жеље, није било услова за нормални манастирски живот. „Из тог разлога тражило се решење. Ми смо сматрали да заслужујемо неки од очуванијих старих манастира, тада већ уморни од обнове. Владика је предлагао Тумане. Искрено, за мене лично, овај манастир се налазио на крају света и сматрао сам га за незаслужену казну. Једина светла тачка били су гроб Јакова Арсовића, ученика владике Николаја и моја жеља да се тај свети и узорни човек из 20. века отргне од заборава и достојно прослави. За мене је тада Свети Зосим, чије мошти овде данас хиљаде верника из целог света целивају, био далек и некако скривени лик. На трачак жеље да ипак дођем, по мени Божјом вољом, од места заборављеног и запуштеног изродио се читав град, пре свега духовни, који је условио и велику материјалну изградњу у манастирском комплексу”.

Када је са својом братијом пре десет година овде стигао, манастир је био у изузетно лошем стању. Како се изразио, без основних елемената за живот. Поред запуштеног руског конака и цркве, остале су две неусловне зградице, које су уклонили са места где данас стоје нови конаци у порти, у којима смо се и ми новинари на позив игумана окрепили уз трпезу манастира који има своју пољопривредну производњу и кухињу.

„Тежину ситуације са којом смо се суочили, најбоље осликава то што смо краве сместили у импровизовану шупу, покривену најлоном. На месту конака за госте били су слаб, необран кукуруз и гомила шута. Пут до испоснице која је била потпуно запуштена није постојао. Пробијали смо се кроз коров и стрњику и борили се за свакодневницу, уз несебичну помоћ народа из овога краја”.

Посвета Светом Зосиму

Данас је Туманe један од највећих манастирских комплекса на нашим просторима. После обнове цркве и руског конака, саграђени су велики конак за преноћиште, са модерним апартманима и великом салом за црквена и друга заседања, као и ресторан за велики број посетилаца. Такође, Тумане има свој зоо врт, а обновљена је и стара воденица, поред које данас пливају лабудови.

„Како сам живео и радио овде, тако сам се и напајао силом историје овог свештеног места”, каже објашњавајући шта му је дало подстицај да направи „нови црквени православни рај у Србији”, како га зову.

Многи се слажу да је Тумане савршено сређен и окружен цвећем, зеленилом и птицама – попут руских манастира.

Настанак манастира везује се за Моравску Србију и доба кнеза Лазара. Он је примао Синаите или духовнике са Свете Горе и настанак Тумана везан је за једног од њих, Светог Зосима. По предању њега је нехотично ранио Милош Обилић у лову. Довео је најбоље видаре да га излече, али Зосим је издахнуо уз речи „Ту ме мани”, по чему су назвали светињу коју је Милош изградио и монаху Зосиму посветио. „Манастир је три пута рушен и паљен, надживео је све завојеваче и остао светиљка вере и духовности, просветитељства и истинских вредности, сведок векова, али и сигурни показатељ ка будућности.

Нови конаци за госте који су однедавно завршени, јединствени су у нашој цркви по идеји, али и начину опремања. Све је прилагођено томе да боравак у њима савременом човеку обезбеђује све потребно, али му даје и слику и пример надпотребног, а то су боравак у светињи и призив да се окренемо духовном у нама. Прилог путника намерника за боравак у конаку, намењен је одржавању простора и радницима”.

Ту сам где је најлепше

Долазак мноштва младих парова без потомства и родитеља болесне деце који верују да ће им чудотворна Богородица помоћи, игуман доживљава као „реку људи који хитају ка изворима питке духовне воде”. Истиче да се народ увек сабире око „божје благодети” каквом он сматра Тумане. Сусрет са људима којима треба помоћ доживљава као важну, али за саме вернике намернике, не и пресудну улогу:

 „Наше је да их примимо, укажемо им гостопримство и прочитамо молитву. Све остало је на вољи Божијој, молитвама светитеља и вери онога који приступа. Иначе, сваки сусрет је најдубља животна прича или отелотворени роман, чије странице пишу успони и падови, бриге, радости, искушења, борба са њима и неугасиве нада и вера зачињене љубављу. То треба доживети и тек тада се да сагледати тајна овога места. Људи проглашени светитељима чине славна дела и велика чуда, не себе ради већ да прославе Бога. А много вреди и лепа реч, стисак руке и загрљај. Одавде људи одлазе, како ми увек кажу, нови и препорођени”.

Игуман манастира Тумане важи за одлучног и педантног човека, који оствари шта науми. „Одлучност и прецизност нису никакве посебне врлине. То сваки човек треба да изналази и вежба, како би био стваралац. На тај начин постављамо и циљеве. Нисам делао ради себе већ ради Цркве и у њено име”.

Ипак, сматра да је васпитање важно и да пружа многе одговоре и плодове: „Без доброг темеља нема напретка. Изузетно сам захвалан родитељима који сестру и мене нису учили само  животу у добром, већ и трпљењу и одрицању. Тада нам то није било толико мило, данас нам је од велике помоћи”.

Манастир је један велики дом, каже, али са оволиким зградама и народом превише је обавеза, тако да се труди што више да буде на терену, јер је сваки пар руку, па и најмањи посао, изузетно значајан.

Каже да путује често по службеној дужности, а на питање који крај Србије или света посебно воли, одговара: „Ту где сам је најлепше, зато што нисам сам бирао, већ је Бог изабрао оно што је за мене најбоље”. Његова најближа породица су светитељи и братство, али га стално посећују родитељи, сестра и њена породица. За сестричине је посебно везан. О актуелној ситуацији у нашој земљи каже:

„Ми као народ који је много пропатио кроз историју због своје вере никада нисмо посустали. Сачували смо достојанство. Такви треба да будемо и данас. Сваки човек је икона Божија. Гледајмо добро у свакоме и добро ће бити. Уједињујмо се око правих вредности, а оделимо се од греха, чињења зла и осуде. Па ће се добри плодови убрзо видети”.

Порука за све нас је: „Ако имамо љубави о којој толико говоримо, немојмо је скривати. Живимо њоме и покажимо је ближњем. Али говорим о истинској љубави, која је увек спремна на одрицање и жртву. Ако такви будемо, никаква сила неће нам моћи наудити. И бићемо победници до краја”.

Свештеник и стваралац о чудотворној Богородици

О својој књизи „Она никада не спава –Туманска красница” која сутра 1. септембра стиже на киоске и приход од продаје намењен је исхрани гладних, игуман каже: „У стварању, а посебно писању нисам се толико држао узора, колико жеље да опишем доживљено и на један савремени начин га ‘принесем’ читаоцу. Мој последњи рад о Пресветој Богородици инспирисан је чудотворном иконом из Тумана, древном и изузетном светињом у коју се хиљаде верника у невољи узда. Пожелео сам да благо које су руски монаси донели бежећи за време Октобарске револуције из Курска, поделим са свима. То се поклопило са деведесетогодишњицом њеног постојања у нашем манастиру, а коју прослављамо на Малу Госпијину 21. септембра”.

Увео производњу по старим рецептурама

Поред обнове, у манастиру су се базирали, каже, и на „рукодеље”: „Имамо велику економију, краве, козе, овце, живину, пастрмски рибњак и воденицу, као и друге производе. Све се прави по провереним старим рецептурама, а најпопуларније је домаће кисело млеко. Занимљиво је да су манастирске тинктуре за чишћење организма најмање помињане у јавности, а људи их носе и говоре о њима. Значи да им помажу. По мени, тајна је у добрим састојцима, али несумњиво и у благослову овога светога места и његових светитеља”.manast