Opomena potopljenih gradova
Atlantide, potopljeni gradovi koji su platili surovo za svoju nezajažljivost, nasuprot tome, kao da dokazuju da je fikcija sastavni deo stvarnosti jer potopljenih gradova ima širom sveta u narodnim predanjima, ali i na mapama arheologa
Potopljeni gradovi, civilizacije iščezle u tišini okeanskih dubina, dele sudbinu prerano preminulih pesnika: njihova tragedija dodaje im slojeve slave sve dok ne prerastu u vanvremenu legendu. Istorija uči da se moćne civilizacije rađaju i nestaju, tako je od pamtiveka, ali samo progutane morem stiču slavu Atlantide.
U svojim dijalozima „Timaj” i „Kritija” pričom o Atlantidi Platon ispisuje dvostruku alegoriju – političku i etičku. Prepričavajući je Timaju i Sokratu, nije slučajno što legendu o moćnoj, bogatoj, naprednoj ostrvskoj civilizaciji „s one strane Heraklovih stubova” – današnji Gibraltar – Kritija pripisuje Solonu, slavnom atinskom zakonodavcu, simbolu savršenog državnog ustrojstva antičkog sveta. Jer je upravo Atina, koju Platon veliča u „Državi” kao oličenje savršeno organizovanog poretka, jedina bila kadra da porazi Atlantidu kad je, moćna, nazajažljiva, ohola i korumpirana krenula u osvajanje sveta. Dan posle poraza, legenda kaže, Atlantidu, navodno veću od Male Azije, progutao je okean „za jedan dan i jednu noć”. Atinski David pobedio je atlantidskog Golijata zahvaljujući svojoj savršenoj političkoj organizaciji. Drugo, etičko naravoučenije ostaje do danas kao opomena: pohlepa, korupcija, moralni pad i najmoćnija carstva vode u propast i kataklizmu. Eh, kad bi se danas neko toga prisetio!
Dok bi se Platonovoj idealizovanoj Atini od pre devet hiljada godina pre Solona moglo danas štošta staviti pod znak pitanja, opomena potopljenih gradova nikad nije izgubila ni snagu ni savremenost. Kao ni privlačnost za sve one „obične ljude” koji veruju i teše se da Bog sve vidi i da uvek, pre ili kasnije, ognjem i mačem kažnjava zlotvore, bili oni antički silnici ili pohlepni bankari i političari što svet vode ka propasti. Iako su Platonovi dijalozi delo fikcije, naučnici su tražili ostatke Atlantide u vodama zemljotresom sravnjenog Santorinija, u okeanskim dubinama oko Biminija, na Bahamima i nedavno na rubu Sredozemlja, na morskom dnu pred Kadisom, španskom lukom iz koje su karavele još jednog moćnog kraljevstva pre pola milenijuma kretale u pohod na svet.
Pavlopetri i Herakleon
Ljudska mašta nikad nije prestala da stvara utopije – od one originalne Tomasa Mora, preko Sviftovog Liliputa, Borhesovog Tlona, pa do beskonačnog broja naučnofantastičnih svetova – a nijednom naučniku pri zdravoj pameti nije palo na pamet da ih traži na mapi. Ali Atlantide jeste. Svestan sopstvene nesavršenosti, čovek se, izgleda, lakše miri sa činjenicom da savršenstvo ne postoji, pa sopstvene utopije čuva za sebe, in pectore. Menonitske i amiške zajednice samo su naivni, rudimentarni pokušaji da se ideja o idealnoj društvenoj organizaciji pretoči iz fikcije u stvarnost.
Atlantide, potopljeni gradovi koji su platili surovo za svoju nezajažljivost, nasuprot tome, kao da dokazuju da je fikcija sastavni deo stvarnosti jer potopljenih gradova ima širom sveta u narodnim predanjima, ali i na mapama arheologa. Granice među njima su često vrlo zamagljene.
Tamilci, na primer, veruju da u dubinama na jugu Indijskog okeana počiva Kumari Kandam, njihov moćni mitološki kontinent, postojbina izuzetno napredne civilizacije njihovih praočeva. Keltska legenda smešta njihovo potonulo kraljevstvo Lajones, često povezano s legendama o kralju Arturu, u morske dubine uz obale Kornvala. Is je legendarni bretonski grad potopljen u vodama Atlantika: božja kazna ga je preplavila vodom zbog greha njegovih građana, baš kao i prethodno pomenuta carstva.
Da arheolozi nisu otkrili, na primer, Pavlopetri, grčki grad star pet hiljada godina, potopljen u vodama kod obala Lakonije, zvanično najstariji nauci poznat potopljen grad na svetu, ili Herakleon, egipatski trgovački velegrad u vodama pred Aleksandrijom, gde se Nil uliva u Sredozemlje, možda bi se okanuli traženja Atlantide. A možda i ne bi, jer je čoveku svakog doba potrebno da veruje da moralni pad, korupcija, zlodelo ne mogu ostati nekažnjeni ako svetom upravlja neka smisaona sila. Istorija, nažalost, uči da za to nema opipljivih dokaza, uprkos viševekovnim naporima sve tri monoteističke i mnoštva mnogobožačkih religija da dokažu etičku vezu uzroka i posledice. Da ta veza ipak postoji, tvrde neki hrišćanski fundamentalisti ukazujući na kataklizmično potapanje Port Rojala nedaleko od Kingstona, glavnog grada Jamajke. U sedamnaestom veku Port Rojal je, po istorijskim navodima i gusarskim predanjima, bio najporočniji grad na svetu, sedište gusarskih bandi, prostitucije, crnoberzijanske trgovine, kocke i zločina. Godine 1692. snažan zemljotres i orijaški cunami potopili su iznebuha gotovo čitav grad i uzeli više desetina hiljada života. Majušni ostaci naselja do danas su preživeli kao mirna ribarska luka sa skromnom turističkom ponudom koja se zasniva na slavnoj gusarskoj prošlosti. Vekovima, tu više nema ni zemljotresa ni cunamija.
Slična je i priča o Gradu poroka starih Rimljana Baji, nedaleko od Napulja, potopljenog pomeranjem tla usled vulkanske erupcije. U analima je zabeleženo da je to bilo luksuzno odmaralište rimske elite gde su svoje vile i letnjikovce imali Neron, Avgust, Kaligula i mnoštvo rimskih senatora. Grad je doživeo vrhunac u prvom veku nove ere, a bio je poznat ne samo po raskošnoj arhitekturi već i po vrtovima, mozaicima, kipovima, ali i nesputanom razvratu. Mnogi ostaci grada i danas mogu da se vide u podvodnom arheološkom muzeju, uz obale Kampanije, dvadesetak kilometara zapadno od Napulja.
Grad lavova
I teolozima i arheolozima bi bilo lakše kad bi samo Bog, u svojoj surovoj pravičnosti, potopima, užarenom lavom i zemljotresima isterivao pravdu i kažnjavao carstva i gradove kad njihova pohlepa i porok prevrše meru. Ali gde ima Boga, ima i Đavola, pa se i on ponekad umeša u legendu.
Na četiri stotine kilometara južno od Šangaja, u dubinama jezera Kjandao, nalazi se drevni Grad lavova Šičeng. Potiče iz prvih godina naše ere, iz doba vladavine istočne dinastije Han. Nečija udarnička pamet, vođena Đavoljom rukom, potopila je 1959. godine velelepni grad iz četrnaestog veka da bi baš tu, od svih mesta nepregledne Kine, podigla hidrocentralu. Danas niko ne komentariše tu suludu odluku komunističke mudrosti neosetljive na drevnu kulturu, tradiciju i umetnost. Valjda da ne naljute Kineze. Ljudi se ipak više plaše Đavola nego Boga. U napisima o Šičengu, snishodljivo se ističe kako je bistra, čista hladna voda izvrsno sačuvala dvesta šezdeset pet lukova, palate, pet gradskih kapija i mnoštvo umetničkih i arhitektonskih celina grada, bolje nego da je ostao izložen vazdušnoj eroziji, suncu, vetru i zagađenju. Ko kaže da čovek ne može da pomogne prirodi da pomogne čoveku!
Garsija Lorka je govorio da se svekolika mašta sastoji od kockica mozaičke stvarnosti. Tako, valjda, misle i arheolozi iz Indijskog instituta za okeanografiju koji su 2001. u vodama kod grada Dvarke, hinduističkog hodočasničkog centra, poznatog kao Grad boga Krišne, na obali Arapskog mora, otkrili zidine i druge gradske strukture, što ih navodi na pomisao da su to ostaci mitskog istoimenog potonulog grada od zlata, srebra i dragog kamenja sa devet stotina palata, berićetnog centra kraljevstva Krišne. Pronađeni keramički predmeti, alatke, kosti i ostaci arhitekture stari su između devet i pet hiljada godina. Prema legendi, kad je Krišna umro u Dvarki, pogođen strelom dok je meditirao, more je progutalo zlatni grad. Legenda ne kaže da li je to bilo delo Boga ili Đavola, osveta za Krišninu smrt ili završetak posla njegovog smaknuća.
Gradovi nastaju i nestaju. Ali potopljene gradove čuvaju voda i tišina. Paradoksalno, njihova očuvanost, tvrdoglavi opstanak pod dubokom vodom, opominje nas da je sve prolazno, čak i najveće, naizgled nepobedive carevine. Iako nam ne pomažu da potvrdimo naš urođeni etički doživljaj sveta, očarava nas njihova postojanost, nepresušni izvor naših legendi.
