Volim kad mi je čisto
Osim stalne panike od prljavih ruku, simptomi opsesivno-kompulzivnog poremećaja su strah od lične agresije i od nereda, ali i opsednutost neprihvatljivim seksualnim željama
„Volim kad mi je čisto”, rečenica je koju neki ljudi često izgovaraju. Kada je to prečesto, međutim, moguće je da je reč o opsesivno-kompulzivnom poremećaju, kako govori i piše u svojim radovima psihoterapeutkinja Mina Radosavljević.
„Ovakav poremećaj, uprkos ovoj čestoj rečenici, ne znači preteranu urednost, već ponavljanje te sentence samo može da ukaže na psihološki problem. Jer opsesivno-kompulzivni spada u anksiozne poremećaje koje karakterišu neprijatne, ponavljajuće misli, nekada i zastrašujuće, kao i ritualna ponašanja. Od fobija i paničnih napada, dakle, ovaj anksiozni poremećaj razlikuje činjenica da strah proizilazi iz ponavljajućih, neželjenih i nametljivih misli, odnosno opsesija.”
Opsesivni simptomi karakteristični za ovaj poremećaj upravo su dugotrajno ponavljajuće i prisilne misli.
Većina osoba koje imaju takve misli, kaže, uglavnom prepoznaje da su one preterane i besmislene, ali uprkos tome ne uspeva da im se odupre. Kao posledica – opsesije opstaju. Sadržaj takvih razmišljanja je često veoma uznemiravajući i neprijatan za onoga ko ih doživljava.
Najčešća opsesija je upravo prljavština, i to uglavnom konstantni strah od prljavih ruku. Takođe, čest je strah od ličnih agresivnih akcija, to jest bojazan da će ta osoba povrediti druge. Zatim, briga da stvari moraju da stoje po utvrđenom redosledu i da sve bude u apsolutnom redu u kući ili na poslu često je povezana s uverenjem da će se u suprotnom nešto loše desiti. Kada je, pak, neko opsednut seksualnošću, reč je uglavnom o neprihvatljivim seksualnim željama, kako kaže psihoterapeutkinja.
Stalno proveravanje brave
Kako da prepoznate ove opsesije? To nije toliko teško, jer su one praćene ponavljajućim i stereotipnim radnjama koje se u psihologiji zovu kompulzijama: to su, recimo, proveravanje da li je brava zaključana više puta, stalno brojanje do određenog broja ili po određenom redosledu, kao i oblačenje garderobe po tačno određenom redosledu. Kompulzije se javljaju kao posledica opsesivnih misli.
„Tipičan primer je, recimo, kada neko višečasovno pere ruke usled ubeđenja da su mu ruke i dalje prljave i pune bakterija. Tome prethodi jak strah od zaraze, odnosno da će se ozbiljno razboleti i umreti ako ne sprovede određene rituale čišćenja.”
Uloga kompulzija ili radnji koje kod opsesivnih osoba treba to da spreče samo je trenutno smanjenje uznemirenosti. Takođe, njihov samoodbrambeni cilj je da ponište značenje opsesivnih misli, te ugrožena ličnost usled tih radnji ima privid da se brani od opsesivnih misli. Tako, osoba s ovim poremećajem često misli da ima kontrolu nad situacijom. Opsesije i kompulzije mogu da se jave i odvojeno, ali u 80 odsto slučajeva nakon zastrašujućih misli slede ponavljajuće radnje i reakcije.
Odlazak kod psihoterapueta savetuje se ukoliko simptomi koje je navela uzrokuju drastične probleme u svakodnevnom funkcionisanju i traju oko dve nedelje. Naime, privremeno smanjenje tenzije samo trenutno ublažava uznemirenost. Tokom vremena, opsesivna osoba može da se sve više oslanja na rituale „smirenja straha”, što samo dovodi do otežanog rada i svakodnevnog života.
„Inače, rizik da se kod nekoga razvije opsesivno-kompulzivni poremećaj su i karakterne osobine ličnosti, kao što su stalna opreznost, sumnjičavost, težnja ka preteranom redu – perfekcionizam i strogost u tom smislu. Stručnjaci često ističu naslednu komponentu ili disfukcionalni porodični obrazac, jer se takav problem često javlja u istim porodicama, kao posledica generacijskog prenošenja načina borbe protiv stresa”, kako navodi.
Opsesije isplivaju na površinu
Psihoanalitičke teorije objašnjavaju i da OKP proizilazi iz unutrašnjih konflikata vezanih za agresiju i seksualnost, pa opsesivne misli često imaju neki nedozvoljeni agresivni ili seksualni sadržaj. Istraživanja pokazuju da je češći kod nesamostalnih osoba koje su roditelji preterano štitili ili su bili izrazito zahtevni i strogi kritičari. Jer, u osnovi opsesija je često strah od kritike i posledica greške. Zato, opsesije često „isplivaju na površinu” tamo gde postoji veliki pritisak odgovornosti.
Svako od nas ima nekada opsesivne misli, ali kada je to stalna patnja ili uverenje da je to jedini način života, prvi korak u pomoći je prepoznavanje problema. U lečenju čiji je cilj da se opsesije prihvate kao misli koje nemaju moć, važna je pomoć porodice.
