I najodanije mušterije na pijaci menjaju navike, onim razmaženima više nisu po volji gomile crnog luka, krompira, babura, ljutih papričica i ajvaruša, tikvica i patlidžana. Oni traže nešto novo...

To je utisak Blažice Janačković iz Pančeva, čija je tezga ostrvce egzotike na ovdašnjoj zelenoj pijaci. Tu je naslagano voće i povrće nama neobičnog izgleda, raznorazna „čuda” od zeleniša, koja – da čudo bude veće– godinama uspevaju na plodnoj banatskoj zemlji. Blažica se vajka da zapravo manje trguje, a više odgovara na pitanja znatiželjnih, jer zabune ima, iako je njena „roba” jasno obeležena informativnim karticama. Pa, čitamo: banana-krastavac, paprika-paradajz, kivano, afrička jabuka... Tu je i armenska dinja.

Krastavac ili ipak dinja

– Narod je prozvao banana-krastavac ili zmijoliki krastavac, zato što se tako izvija. Meni najviše liči na preraslu tikvicu, ali to je zvanično dinja – napominje piljarica, unoseći još veću zabunu.

Kratkom pretragom virtuelnih informacija da se saznati da Blažica nudi Cucumis melo ili po engleskom slengu yard-long krastavac, dok botanička „dijagnoza” kaže da je armenski krastavac zaista dinja, koja ne postaje gorka ni za vreme sušnih razdoblja, a može da naraste i do 70 centimetara. U ranoj fazi zrenja farba joj varira od bledozelene do tamnozelene, a ako odstoji, požuti i „vraća se sebi”, i po boji i po ukusu, a i jede se kao dinja.

Blažica opis dopunjuje opaskom da ni kora nema gorčine, te nema potrebe guliti je, a svoju robu hvali da je i ukusnija od „pravog” krastavca, pa ostaje nejasno zašto je u nas gotovo nepoznat. Šta od nje ili njega napraviti, pitamo još, pa sledi savet – uglavnom ništa posebno. Dobar je svež i ukiseljen, kao salata, a uz uputstvo za upotrebu sagovornica deli i saznanje iz prakse da je njen armenski krastavac posebno koristan onima koji teško probavljaju obične predstavnike ove vrste.

Razgovoru nikad kraja, jer iz iste mramoračke bašte eto još jednog „čuda”. Povrće liči na paprike šilje, ali i na paradajz... ili obrnuto. Njegova vlasnica hvali naše oštro oko, pa objašnjava – da zaista gledamo u paradajz. Ipak, fenomen ne može da objasni, ali tvrdi da prodaje tu vrstu povrća, dok je na istoj tezgi činija puna, sasvim sigurno, paradajza, koji ima, verovali ili ne, „pruge”.

– Onaj što liči na papriku je mesnat i više je namenjen preradi, za sos i pasiranje, a ovaj štraftasti je čeri paradajz. To je hibridna sorta i osim što liči na zebru, ukus mu je običan, možda nešto slađi od onog na koji smo kod nas navikli, ali se prodaje i zato što je lep na oko i dekorativan.   

Na internetu doznajemo da „štraftasti” čeri vuče poreklo još od Asteka, a da ime duguje trešnji, zbog toga što su plodovi po veličini slični ovoj voćki. Ovaj pančevački, imena i prezimena zebra paradajz samo je jedan u buketu desetina podvrsta, koje variraju od žutog do crnog, ali svi sličnog aromatičnog ukusa.

Tri u jedan: rogata dinja

Iznenađenjima tokom šetnje među tezgama nije kraj: na tezgi uz gomilu krompira, luka, zeleni, nalazi se i nešto narandžasto, okruglo i bodljikavo. Izgleda kao da je tu greškom, a najpoštenije bi bilo reći – ne liči ni na šta poznato. Gazdarica prodajnog mesta ne treba ni da priča, jer je robu obeležila natpisom „kivano”, a preporučuje ga mušterijama, rečima da je „pravi, domaći”!

– Ako hoćete da pojedete nešto što je kombinacija banane, dinje i kivija, s primesama limete ili limuna, onda je kivano najbolje rešenje – savetuje Sefkerinka Jasmina Jovanović. Dodaje da se ovo bodljikavo čudo kolokvijalno još zove rogata dinja.

– Mi proizvodimo bostan, pa nam je tako stiglo i seme afričke dinje. Kivano je interesantan, pa smo ga zato i zasadili i lepo rađa. Bacili smo, onako za probu, semenke iz jednog ploda, a rodila čitava njiva. Sve je isto kao kod bostana, raste kao na zemlji, dobro podnosi sušu, ali u berbu idemo s rukavicama. Kad ga kupite, možete ga jesti i za nekoliko meseci, samo treba da se zamota u novinski papir – savetuje Jasmina i dodaje da se ovo povrće – voće u Beogradu prodaje kao delikates i za hiljadu i po dinara po kilogramu, a kod nje ide na komad i treba ga platiti 250 dinara.

Zvanični opis kivana kaže da je ipak zalutao na tezgu s povrćem. Dakle, definitivno jeste voće, ali neobične teksture, s mnoštvom semenki. Jestiv mu je taj mesnati deo, koji se zahvata kašičicom, a i semenke su upotrebljive i posebno ukusne u kombinaciji sa sladoledom ili jogurtom. Kivano – afrička ili rogata dinja dobro se slaže sa slanim sirevima, krastavcem i paradajzom. Na ovim geografskim širinama malo je poznat, iako je još 1930. napustio rodni Zimbabve, stigao u Evropu, pa i do nas.

Tokom kratkog obilaska pančevačke zelene pijace, najbolje je razumeti rečenicu kojom se Lale hvale kad kažu: – Ovde i dugme da posadiš, nešto bi niklo. Takva je ta naša zemlja – banatska.