И најоданије муштерије на пијаци мењају навике, оним размаженима више нису по вољи гомиле црног лука, кромпира, бабура, љутих папричица и ајваруша, тиквица и патлиџана. Они траже нешто ново...

То је утисак Блажице Јаначковић из Панчева, чија је тезга острвце егзотике на овдашњој зеленој пијаци. Ту је наслагано воће и поврће нама необичног изгледа, разноразна „чуда” од зелениша, која – да чудо буде веће– годинама успевају на плодној банатској земљи. Блажица се вајка да заправо мање тргује, а више одговара на питања знатижељних, јер забуне има, иако је њена „роба” јасно обележена информативним картицама. Па, читамо: банана-краставац, паприка-парадајз, кивано, афричка јабука... Ту је и арменска диња.

Краставац или ипак диња

– Народ је прозвао банана-краставац или змијолики краставац, зато што се тако извија. Мени највише личи на прераслу тиквицу, али то је званично диња – напомиње пиљарица, уносећи још већу забуну.

Кратком претрагом виртуелних информација да се сазнати да Блажица нуди Cucumis melо или по енглеском сленгу yard-long краставац, док ботаничка „дијагноза” каже да је арменски краставац заиста диња, која не постаје горка ни за време сушних раздобља, а може да нарасте и до 70 центиметара. У раној фази зрења фарба јој варира од бледозелене до тамнозелене, а ако одстоји, пожути и „враћа се себи”, и по боји и по укусу, а и једе се као диња.

Блажица опис допуњује опаском да ни кора нема горчине, те нема потребе гулити је, а своју робу хвали да је и укуснија од „правог” краставца, па остаје нејасно зашто је у нас готово непознат. Шта од ње или њега направити, питамо још, па следи савет – углавном ништа посебно. Добар је свеж и укисељен, као салата, а уз упутство за употребу саговорница дели и сазнање из праксе да је њен арменски краставац посебно користан онима који тешко пробављају обичне представнике ове врсте.

Разговору никад краја, јер из исте мраморачке баште ето још једног „чуда”. Поврће личи на паприке шиље, али и на парадајз... или обрнуто. Његова власница хвали наше оштро око, па објашњава – да заиста гледамо у парадајз. Ипак, феномен не може да објасни, али тврди да продаје ту врсту поврћа, док је на истој тезги чинија пуна, сасвим сигурно, парадајза, који има, веровали или не, „пруге”.

– Онај што личи на паприку је меснат и више је намењен преради, за сос и пасирање, а овај штрафтасти је чери парадајз. То је хибридна сорта и осим што личи на зебру, укус му је обичан, можда нешто слађи од оног на који смо код нас навикли, али се продаје и зато што је леп на око и декоративан.   

На интернету дознајемо да „штрафтасти” чери вуче порекло још од Астека, а да име дугујe трешњи, због тога што су плодови по величини слични овој воћки. Овај панчевачки, имена и презимена зебра парадајз само је један у букету десетина подврста, које варирају од жутог до црног, али сви сличног ароматичног укуса.

Три у један: рогата диња

Изненађењима током шетње међу тезгама није крај: на тезги уз гомилу кромпира, лука, зелени, налази се и нешто наранџасто, округло и бодљикаво. Изгледа као да је ту грешком, а најпоштеније би било рећи – не личи ни на шта познато. Газдарица продајног места не треба ни да прича, јер је робу обележила натписом „кивано”, а препоручује га муштеријама, речима да је „прави, домаћи”!

– Ако хоћете да поједете нешто што је комбинација банане, диње и кивија, с примесама лимете или лимуна, онда је кивано најбоље решење – саветује Сефкеринка Јасмина Јовановић. Додаје да се ово бодљикаво чудо колоквијално још зове рогата диња.

– Ми производимо бостан, па нам је тако стигло и семе афричке диње. Кивано је интересантан, па смо га зато и засадили и лепо рађа. Бацили смо, онако за пробу, семенке из једног плода, а родила читава њива. Све је исто као код бостана, расте као на земљи, добро подноси сушу, али у бербу идемо с рукавицама. Кад га купите, можете га јести и за неколико месеци, само треба да се замота у новински папир – саветује Јасмина и додаје да се ово поврће – воће у Београду продаје као деликатес и за хиљаду и по динара по килограму, а код ње иде на комад и треба га платити 250 динара.

Званични опис кивана каже да је ипак залутао на тезгу с поврћем. Дакле, дефинитивно јесте воће, али необичне текстуре, с мноштвом семенки. Јестив му је тај меснати део, који се захвата кашичицом, а и семенке су употребљиве и посебно укусне у комбинацији са сладоледом или јогуртом. Кивано – афричка или рогата диња добро се слаже са сланим сиревима, краставцем и парадајзом. На овим географским ширинама мало је познат, иако је још 1930. напустио родни Зимбабве, стигао у Европу, па и до нас.

Током кратког обиласка панчевачке зелене пијаце, најбоље је разумети реченицу којом се Лале хвале кад кажу: – Овде и дугме да посадиш, нешто би никло. Таква је та наша земља – банатска.