Srpska istorija viđena kroz maglu i sumporna isparenja

Milorad Milinković, poznati reditelj, scenarista i publicista, tragač u TV kvizu Potera, muzičar (osnivač rok benda Morbidi i Mnoći), fudbalski komentator (na Evrosportu) i povremeno glumac, prošle godine je na predstavljanju novog romana pisca Dragoljuba Stojkovića Sedef magla rekao da se već prihvatio režije igranog filma i televizijske serije po motivima ove knjige. Nažalost, nije dočekao da sa publikom podeli utiske sa premijere. Umro je u januaru ove godine.

Film Sedef magla prvi put je prikazan prošlog meseca na otvaranju 32. Festivala evropskog filma Palić, a 19. avgusta je otvorio 8. Dunav film fest, na sceni Malog grada Smederevske tvrđave. Scenario za film i seriju, koja će se pod nazivom Sumpor prikazivati iduće godine, zajednički potpisuju Stojković i Milinković, koji su, takođe, i producenti.

Reč je o istorijskom trileru sa elementima vesterna, zasnovanom na stvarnim ličnostima i događajima, uz uvođenje mnogih izmišljenih likova i zapleta koji gotovo zaboravljenoj epizodi iz srpske prošlosti daju novu dimenziju, kroz teorije zavere, političke spletke i igre moći, romantiku i borbu za vlast, osvetu i dobročinstvo, sukob tradicije i novog doba. Priču pokreće neuspeli atentat osvetoljubive udovice Jelene Ilke Marković na kralja Milana Obrenovića u Sabornoj crkvi 1882. godine – njen voljeni suprug Jevrem Marković (stariji brat Svetozara Markovića) optužen je za učestvovanje u Topolskoj buni i po kratkom postupku streljan po kraljevoj naredbi – ali glavna junakinja romana u filmu se pojavljuje kratko, samo na početku, i to kroz podsećanje na njen zločin, hapšenje i (navodno) samoubistvo u zatvoru. Radnja se zapravo dešava sedam godina kasnije kad se u reci pojavi leš mlade žene povezane sa pucnjevima na kralja i zaverom da se on smakne, a ulogu vodećih likova preuzimaju problematični policijski istražitelj Đorđe Čogurić (Miloš Timotijević), mladi advokat Andrija Kusturić, čiji su karijera i privatni život pred sunovratom (Petar Strugar), i nevoljni pretendent na srpski presto Marko Košarić (Luka Grbić), rođak kralja Milana.

Pažljivo razrađen psihološki profil glavnih i sporednih likova u izvrsnoj glumačkoj podeli, kostimi epohe i prigušena atmosfera koja tamom i sedef maglom simbolično prati mrak i misteriju same priče čine svojevrsnu protivtežu veoma složenoj radnji i snažnim scenama nasilja... Gledaocima, čak i onima koji su prethodno pročitali roman, ipak je teško da prate sva zgusnuta i isprepletana dešavanja, da razumeju motive pojedinih likova i njihove odnose, što je najvećim delom posledica toga što je, kako saznajemo od Dragoljuba Stojkovića, film zapravo nastao montažom delova televizijske serije od 11 jednočasovnih epizoda u prvoj sezoni (a planirano ih je više, scenario je već spreman), čija je priča šira i dublja i u kojoj se pojavljuje mnogo veći broj protagonista.

Kako ste započeli saradnju sa Milinkovićem?

Naš zajednički prijatelj je pročitao moju knjigu o Ilki Marković Poslednji greh iz 2011, pomislio da bi od nje ispao dobar film ili serija i preporučio je Miloradu. U međuvremenu smo nas dvojica sarađivali na nekim drugim projektima, čak smo krenuli zajednički da pišemo jedan naučno-fantastični roman, a pre dve godine smo napisali i scenario za film i seriju Što se bore misli moje, koje je takođe režirao Milorad. U međuvremenu, kroz druženje i razgovore u kafani, često smo razrađivali ideju o Sedef magli na velikom i malim ekranima, dok je najzad nismo sproveli u delo. Odlično smo se dopunjavali, imali sličan način razmišljanja. Bilo je zabavno raditi sa Milinkovićem.

Pretvaranje knjige u scenario je zanimljiv i zahtevan proces u kojem se ponekad mora nešto i žrtvovati od likova i radnje, pa se dogodi da se roman i film poprilično razlikuju. Da li je to slučaj i sa Sedef maglom? Branislava Nušića, recimo, u filmu nema, a Nikola Pašić se pojavljuje samo u jednoj sceni, kao lik na prozoru...

Ne, to ovde nije slučaj. Sasvim sam zadovoljan ekranizacijom romana, mislim da je iz njega preneto sve što je bitno, čak sam dopisivao neke scene za seriju, razradio detaljnije likove koji se u knjizi pominju, produbio njihove odnose. Recimo, dali smo više prostora ljubavnoj priči između Andrije Kusturića, koga glumi Petar Strugar, i Vide Vitković, u tumačenju Jane Ivanović. Naravno, ima u knjizi dosta opisa koji se na film ne mogu preneti, ali to smo dočarali kroz atmosferu. U seriji, kao i u knjizi, mnogo obimniju ulogu imaju stvarne ličnosti poput Branislava Nušića i Nikole Pašića i, svakako, sama Ilka, čija je smrt ostala obavijena tajnom. Po zvaničnoj verziji, ona se ubila nekoliko meseci nakon hapšenja, u svojoj zatvorskoj ćeliji, vešanjem peškirom o krevet, ali u to niko nije poverovao. Pašić je znao da ona planira da puca na kralja Milana. Njegovoj Radikalnoj stranci, u tom trenutku bližoj dinastiji Karađorđević, odgovarala bi Milanova pogibija, dok je sam Milan Obrenović iskoristio atentat da se obračuna sa političkim protivnicima, pa i radikalima. Pašića u filmu vidimo u čamcu kako posle neuspešnog atentata na kralja pod okriljem magle napušta Srbiju. Branislav Nušić je u romanu, i u seriji, jedan od glavnih likova. On je, u vreme kad se dešava radnja filma i serije zaista bio u zatvoru u Zabeli (zbog pesme Dva raba).

U knjizi je Nušić naveden kao autor pesme Sedef magla, čiji su stihovi, izrečeni u crkvi pred freskom Bogorodice, poslužili za naslov: „Ne videle bela dana, izdala ih pusta snaga, kad se srebrom kiti tmina, kad ih sakri sedef magla...”

Tu sam pesmu ja napisao, a divnu muziku je komponovala Ana Krstajić. U filmu i seriji se ne pominje Nušić kao autor pesme, samo u epilogu romana.

Pitanje da li se sve to, kako je opisano u knjizi, filmu ili seriji, zaista tako dogodilo jedno je od najčešćih koje čujete...

Da, stalno ponavljam da sam pisac i scenarista, a ne istoričar, i zato mogu da mešam stvarnost i fikciju: istorijski okviri su realni, samo sam, da tako kažem, popunjavao praznine u pisanim izvorima koje sam otkrio kad sam istraživao priču i prikupljao arhivsku građu, bilo da je reč o nepotpunim izveštajima sa suđenja, nečitljivom rukopisu pisama i policijskih zapisa, nedostajućem dokumentu ili nerazjašnjenim okolnostima nekih stvarnih zbivanja. Iskoristio sam tu mogućnost da svojom maštom dopunim i nadogradim činjenice. Trudim se da autentično predstavim društvene prilike vremena o kojem govorim, a likove gradim prema osobama koje su zaista postojale – takvi su, na primer, inspektor Đorđe Čogurić i Vida Vitković.

Da li je Marko Košarić, kraljev rođak i naslednik koga bi Radikalna stranka dovela na presto da je kralj Milan tada ubijen, zaista postojao? U filmu je prikazan kao čestit mlad čovek bez ambicije da ponese krunu.

On je bio istorijska ličnost, još jedna kolateralna žrtva tadašnje politike, iskorišćen kao pion u borbama za vlast, poput Ilke Marković. Možda je njegova priča zaista mogla biti kao ova u filmu.

Scene pucanja i policijskih obračuna na ulicama Beograda, koje ostavljaju snažan utisak na gledaoce, više su u duhu vesterna nego istorijskog trilera. Da li ste tu pustili mašti na volju ili...?

Beograd je u to vreme bio kasaba sa pedesetak hiljada stanovnika, sasvim je moguće da su se takve stvari događale.

Naziv serije se razlikuje od naziva knjige i filma. Otkuda baš Sumpor?

On je metafora tog vremena, ali je istovremeno pogodan jer objedinjuje više sezona serije, koje se hronološki dešavaju kasnije. Sumporna isparenja su sve ono što je kroz istoriju trovalo naše društvo.