Srpski „nebeski letač” obučava američke marince

Da nije bilo čuvene reklame s kraja osamdesetih godina u kojoj padobranci pokazuju kako se „Karneksova” pašteta, otvara, maže i jede u nebeskim visinama, Dimitrije Dadić sada možda ne bio instruktor u padobranstvu najelitnijih američkih jedinica – mornaričkih foka, marinaca i rendžera. Ta reklama i veštine padobranaca probudile su želju kod dvanaestogodišnjeg dečaka da se jednog dana i on okuša u ovom pozivu. Njegova upornost i talenat odveli su ga preko okeana, gde je sada među malobrojnim padobrancima koji se bave najzahtevnijim skokovima.

Nedavno je iznad Lisičijeg jarka razvio najveću srpsku zastavu površine 108 kvadrata, a pre samo nekoliko meseci skakao je s vatrometom teškim 30 kilograma okačenim o noge. U septembru se sprema za Arizonu i svetsko prvenstvo u četiri discipline gde bi predstavljao Srbiju. On se sprema, a Srbija bi trebalo da ga podrži. Jer konkretne podrške još nema, a bila bi to odlična šansa da se o našoj zemlji na najbolji način čuje na dalekom Zapadu.

Pamti prvi skok u Nišu

Dadić je rođen u Bečeju, gde je završio osnovnu i srednju mašinsku školu. A maštao je da kada napuni 18 godina, što je bila zakonska procedura, položi kurs za padobranca.

– Radio sam razne poslove celo leto kako bi uštedeo novac za kurs koji je tada bio izuzetno skup. Pošto nisam uspeo da prikupim dovoljno, pitao sam majku da mi doda ostatak. A majka, ko majka. Brinući se za moju sigurnost nije htela ni da čuje. Zato sam ja otišao u vojni odsek i prijavio se u vojsku u 63. padobransku brigadu. Tamo sam saznao i da su ona trojica padobranaca iz reklame mog detinjstva iz šezdeset treće – seća se Dadić.

Prvi skok napravio je 1995. na vojnom aerodromu u Nišu. A posle njega rekao je sebi: „Time ćeš se baviti do kraja života.”

– I dan-danas pamtim taj skok. Teško ga je opisati rečima jer su mi emocije bile izmešane. Bilo je tu i straha i zadovoljstva i sreće. Ali je sve „vuklo” na pozitivnu stranu. Prvi skok mi zovemo noćni, jer se ljudi većinom toga ne sećaju. Ja se sećam aviona, sećam se da sam iskočio iz njega, ali ne pamtim narednih par sekundi. Ali je onda došlo do otvaranja padobrana i nastupila je „dupla” sreća. Prva što mi se padobran otvorio, a druga što sam ostvario svoju želju – priča Dadić.

Godinu dana je proveo u 63. padobranskoj jedinici, a onda je imao pet godina pauze. Nakon toga ponovo se vratio padobranstvu, ali kako je shvatio da na ovim prostorima nema još mnogo toga da nauči odlučio je da se otisne dalje.

– Posle razgovora s prijateljima procenio sam da to bude Amerika. I moralnu i finansijsku pomoć dali su mu porodica i drugari, jer bez njih odlazak na tako daleku destinaciju ne bi bio ostvariv. Otišao sam s idejom da položim dve instruktorske licence. Ali i pre nego sam završio kurs koji je trajao tri nedelje, mentor mi je ponudio posao. Uz njegovu pomoć počeo sam da radim u Americi. Dve godine sam zbog vize morao da putujem od Amerike do Srbije i nazad. Kroz rad sam sticao nova znanja. A za padobranca nije samo važan broj skokova i vreme provedeno u vazduhu. Važan je i period proveden na aerodromu gde puno stvari možete da naučite od ljudi koji su nešto uradili dobro ili pak pogrešno. Jer ne morate sve greške vi da iskusite na svojoj koži, već možete da ih spoznate i ispravite i na osnovu tuđeg iskustva– ističe on.

Sve se to isplatilo pa je Dimitrije kao civil angažovan za instruktora najelitnijih američkih jedinica. Ali on je član i američkog demonstracionog tima, koji izvodi demo skokove na kulturnim i sportskim manifestacijama pri tome noseći zastave, reklame, banere, maskote... Učesnici su fudbalskih utakmica – i onog fudbala na koga smo mi navikli, ali i tradicionalnog američkog, trka Formule 1, maratona, aero-mitinga...

– Skakao sam i na paradi veterana u Filadelfiji. Prizemljio sam se noseći američku zastavu ispred zgrade gde je potpisan prvi američki Ustav 1787. Drugu zastavu veterana, sponzora manifestacije spustio je moj kolega iz Moldavije. Ispalo je da su Srbin i Moldavac doneli zastave na jedno od najvažnijih istorijskih mesta za Amerikance. Ali oni nemaju istorijskih predrasuda. Važno im je da nešto bude kvalitetno. A mi to radimo s puno poštovanja i dobro, tako da tu nema greške – priča Dadić.

Pre nekoliko meseci skakao je na jednom od najpoznatijih stadiona u Americi „San Francisko 49” i nosio meksičku zastavu.

Sastavni delovi njegovog poziva su i zahtevni performansi. Nedavno je njegov tim od pet ljudi skakao s vatrometom okačenim o noge. Time se bavi svega nekoliko ljudi na svetu, jer je dosta komplikovano.

– Na jednoj nozi je bilo prikačeno 15 kilograma vatrometa, a isto toliko i na drugoj. U toku leta raketa se uz pomoć daljinskog upravljača oslobađa. Sve se radi koordinisano, a prvi ili poslednji u formaciji komanduje kada se vatromet ispaljuje. Kada sve ispucamo smanji se težina, ali ipak ostaje teret nosača na kojima su se baklje nalazile kao i težina padobrana koja se kreće od 25 kilograma. A ovde nije samo reč o fizičkom teretu. Važna je i tehnika. Jer kada doskočimo na zemlju zbog tog opterećenja ne možemo da protrčimo nekoliko koraka, što obično radimo kada doskočimo s padobranom. Uz fizičku spremu važna je i psihička. Ukoliko poznajete sebe i ljude koji rade s vama i sigurni ste u njih, onda ste i psihički rasterećeni i ne skačete u grču – objašnjava Dadić.

Visokorizični sport sa strogim procedurama

Dimitrije nije neko ko posećuje teretane. Zdravo se hrani i radi vežbe koje se primenjuju u vojsci.

– Moja težina je oko 60 kilograma i visok sam oko 156 centimetara, ali ja s tehnikom nadomestim sve što mi je potrebno. Jer nije sve na mišiće. Padobranstvo je visokorizični sport, ali se s korektnom obukom i treninzima, poštovanjem procedura, discipline taj rizik smanjuje na minimalno. U padobranstvu postoji jednostavno pravilo – pravilo gravitacije. Sve što ode gore, mora da siđe dole. E sada da li će da siđe nežno i bezbedno ili na drugačiji način zavisi od osobe koja skače – naglašava Dadić.

Slatkiši za srpske mališane u San Dijegu

Jedan od najdražih skokova Dimitrija Dadića dogodio se u San Dijegu.

– Tu sam se za naš Božić obučen u Deda Mraza s padobranom prizemljio ispred naše pravoslavne crkve. Imao sam sa sobom vreću punu slatkiša, pa sam je podelio mališanima koji su bili ispred Hrama Svetog Đorđa. Bio sam ponosan što sam tako nešto mogao da učinim za našu decu. Inače, u Americi, pa i u San Dijegu postoji jaka srpska zajednica – kaže Dadić.