Српски „небески летач” обучава америчке маринце

Да није било чувене рекламе с краја осамдесетих година у којој падобранци показују како се „Карнексова” паштета, отвара, маже и једе у небеским висинама, Димитрије Дадић сада можда не био инструктор у падобранству најелитнијих америчких јединица – морнаричких фока, маринаца и ренџера. Та реклама и вештине падобранаца пробудиле су жељу код дванаестогодишњег дечака да се једног дана и он окуша у овом позиву. Његова упорност и таленат одвели су га преко океана, где је сада међу малобројним падобранцима који се баве најзахтевнијим скоковима.

Недавно је изнад Лисичијег јарка развио највећу српску заставу површине 108 квадрата, а пре само неколико месеци скакао је с ватрометом тешким 30 килограма окаченим о ноге. У септембру се спрема за Аризону и светско првенство у четири дисциплине где би представљао Србију. Он се спрема, а Србија би требало да га подржи. Јер конкретне подршке још нема, а била би то одлична шанса да се о нашој земљи на најбољи начин чује на далеком Западу.

Памти први скок у Нишу

Дадић је рођен у Бечеју, где је завршио основну и средњу машинску школу. А мaштао је да када напуни 18 година, што је била законска процедура, положи курс за падобранца.

– Радио сам разне послове цело лето како би уштедео новац за курс који је тада био изузетно скуп. Пошто нисам успео да прикупим довољно, питао сам мајку да ми дода остатак. А мајка, ко мајка. Бринући се за моју сигурност није хтела ни да чује. Зато сам ја отишао у војни одсек и пријавио се у војску у 63. падобранску бригаду. Тамо сам сазнао и да су она тројица падобранаца из рекламе мог детињства из шездесет треће – сећа се Дадић.

Први скок направио је 1995. на војном аеродрому у Нишу. А после њега рекао је себи: „Тиме ћеш се бавити до краја живота.”

– И дан-данас памтим тај скок. Тешко га је описати речима јер су ми емоције биле измешане. Било је ту и страха и задовољства и среће. Али је све „вукло” на позитивну страну. Први скок ми зовемо ноћни, јер се људи већином тога не сећају. Ја се сећам авиона, сећам се да сам искочио из њега, али не памтим наредних пар секунди. Али је онда дошло до отварања падобрана и наступила је „дупла” срећа. Прва што ми се падобран отворио, а друга што сам остварио своју жељу – прича Дадић.

Годину дана је провео у 63. падобранској јединици, а онда је имао пет година паузе. Након тога поново се вратио падобранству, али како је схватио да на овим просторима нема још много тога да научи одлучио је да се отисне даље.

– После разговора с пријатељима проценио сам да то буде Америка. И моралну и финансијску помоћ дали су му породица и другари, јер без њих одлазак на тако далеку дестинацију не би био остварив. Отишао сам с идејом да положим две инструкторске лиценце. Али и пре него сам завршио курс који је трајао три недеље, ментор ми је понудио посао. Уз његову помоћ почео сам да радим у Америци. Две године сам због визе морао да путујем од Америке до Србије и назад. Кроз рад сам стицао нова знања. А за падобранца није само важан број скокова и време проведено у ваздуху. Важан је и период проведен на аеродрому где пуно ствари можете да научите од људи који су нешто урадили добро или пак погрешно. Јер не морате све грешке ви да искусите на својој кожи, већ можете да их спознате и исправите и на основу туђег искуства– истиче он.

Све се то исплатило па је Димитрије као цивил ангажован за инструктора најелитнијих америчких јединица. Али он је члан и америчког демонстрационог тима, који изводи демо скокове на културним и спортским манифестацијама при томе носећи заставе, рекламе, банере, маскоте... Учесници су фудбалских утакмица – и оног фудбала на кога смо ми навикли, али и традиционалног америчког, трка Формуле 1, маратона, аеро-митинга...

– Скакао сам и на паради ветерана у Филаделфији. Приземљио сам се носећи америчку заставу испред зграде где је потписан први амерички Устав 1787. Другу заставу ветерана, спонзора манифестације спустио је мој колега из Молдавије. Испало је да су Србин и Молдавац донели заставе на једно од најважнијих историјских места за Американце. Али они немају историјских предрасуда. Важно им је да нешто буде квалитетно. А ми то радимо с пуно поштовања и добро, тако да ту нема грешке – прича Дадић.

Пре неколико месеци скакао је на једном од најпознатијих стадиона у Америци „Сан Франциско 49” и носио мексичку заставу.

Саставни делови његовог позива су и захтевни перформанси. Недавно је његов тим од пет људи скакао с ватрометом окаченим о ноге. Тиме се бави свега неколико људи на свету, јер је доста компликовано.

– На једној нози је било прикачено 15 килограма ватромета, а исто толико и на другој. У току лета ракета се уз помоћ даљинског управљача ослобађа. Све се ради координисано, а први или последњи у формацији командује када се ватромет испаљује. Када све испуцамо смањи се тежина, али ипак остаје терет носача на којима су се бакље налазиле као и тежина падобрана која се креће од 25 килограма. А овде није само реч о физичком терету. Важна је и техника. Јер када доскочимо на земљу због тог оптерећења не можемо да протрчимо неколико корака, што обично радимо када доскочимо с падобраном. Уз физичку спрему важна је и психичка. Уколико познајете себе и људе који раде с вама и сигурни сте у њих, онда сте и психички растерећени и не скачете у грчу – објашњава Дадић.

Високоризични спорт са строгим процедурама

Димитрије није неко ко посећује теретане. Здраво се храни и ради вежбе које се примењују у војсци.

– Моја тежина је око 60 килограма и висок сам око 156 центиметара, али ја с техником надоместим све што ми је потребно. Јер није све на мишиће. Падобранство је високоризични спорт, али се с коректном обуком и тренинзима, поштовањем процедура, дисциплине тај ризик смањује на минимално. У падобранству постоји једноставно правило – правило гравитације. Све што оде горе, мора да сиђе доле. Е сада да ли ће да сиђе нежно и безбедно или на другачији начин зависи од особе која скаче – наглашава Дадић.

Слаткиши за српске малишане у Сан Дијегу

Један од најдражих скокова Димитрија Дадића догодио се у Сан Дијегу.

– Ту сам се за наш Божић обучен у Деда Мраза с падобраном приземљио испред наше православне цркве. Имао сам са собом врећу пуну слаткиша, па сам је поделио малишанима који су били испред Храма Светог Ђорђа. Био сам поносан што сам тако нешто могао да учиним за нашу децу. Иначе, у Америци, па и у Сан Дијегу постоји јака српска заједница – каже Дадић.