Mesto gde Gugl mapa ne pomaže

Držite svoje torbe ispred vas i čuvajte pasoše, nikako nemojte da izgubite grupu iz vida – stižu upozorenja vodiča dok dvadesetak srpskih turista kreće u razgledanje srca Fesa, medine sa više od 950 uličica isprepletanih u poseban lavirint.

„Ovde Gugl mapa ne pomaže”, navodi vodič dok radoznali, ali i pomalo zabrinuti posetioci Maroka žure za grupom kako se ne bi izgubili. Tu su kao pojačanje i dva vodiča – Berbera, i Abdulah, stameni sredovečni Arapin s ogromnim kišobranom u rukama, koji obezbeđuje začelje kolone. Razlog za svojevrsne bezbednosne pripreme, govore nam, leži u činjenici da ovde ima i puno onih veoma veštih da „zavire” u tuđe džepove, novčanike i torbe. U medini je svakodnevno i mnogo policajaca u civilnim odelima, pa nekada dođe do prave filmske jurnjave po uskim prolazima starog dela Fesa.

 Kamilje glave na pijaci mesa

Naša avantura počinje – prvo nailazimo na pijacu mesa, gde su u kavezima žive kokoške koje se nude na prodaju, dok u improvizovanim mesarama na rashladnim uređajima stoje kamilje glave. Mnoge izložene namirnice ne prepoznajemo. Gotovo na svakoj tezgi prodaje se čorba od puževa, za koju marokanski prodavci tvrde da je nacionalni specijalitet. Oni hrabriji odlučuju da je probaju.

Napuštamo pijacu i ulazimo u vijugave isprepletane ulice od kojih neke jedva dostižu metar širine.

„Ovde se nekad i lokalci teško snalaze, ali mi znamo put”, napominju kroz osmeh naši vodiči, ne bi li nas ohrabrili da uživamo u avanturi.

Dok se krećemo uzanim prolazima u koloni jedan po jedan pokušavamo da nazremo šta je ispred nas. Ali, uske uličice, od kojih većina datira još iz devetog veka, na svakih nekoliko metara menjaju pravac onemogućavajući nas u tome.

I dok nasmejani Hamid pokušava da pogodi pravi put u uličicama u kojima je gotovo nemoguće mimoići se s prolaznicima koji nadiru iz suprotnog pravca, objašnjava da se ovde i lokalci kojima je medina decenijama dom ponekad izgube.

„Balak, balak”, dopire uzvik otpozadi i kao po komandi „lepimo” se za kameni hladni zid s jedne strane kako bismo propustili trgovca koji vukući natovarena kolica protrčava pored nas. Ovuda su nekada prolazili magarci koji su vukli kola, objašnjavaju nam vodiči, ali sada improvizovane zaprege najčešće vuku ljudi, jer su prolazi postali uži i nema mogućnosti za manevrisanje sa životinjama.

Ulice sada postaju šire i izbijamo na trg, a zatim i na druge, smeštene u nizu.

Pešačka tura

 Ulični trgovci ruku punih šarenih kožnih novčanika različitih veličina nude nam svoje proizvode. Čim neko zastane privučen šarolikošću ponuđene robe Abdulah staje pored njega da ga sačeka kako se ne bi izgubio, jer pešačka tura kroz medinu se ubrzano nastavlja.

Posle gotovo dva sata hodanja kroz srce jednog od najstarijih gradova na planeti izlazimo iz medine. Umorni, ali puni utisaka, prepričavamo šta smo videli, oduševljeni što smo upoznali jedan potpuno drugačiji način života.

Uski prolazi i miris memle

Osećaj nesigurnosti u medini pojačava i svaki pogled uprt u visine – iznad nas drvene potporne grede i same načete zubom vremena podupiru još starije ruinirane kamene zidove kuća. Ovde je teren sve neravniji, a sunčevi zraci nikad ne dopiru, pa se opori miris memle širi uskim prostorom. Srce Fesa je pod zaštitom Uneska, ali i pored toga dešava se da se deo neke oronule kuće uruši, ističu vodiči. A urušavaju se od starosti, jer samo srce medine počelo je da se širi 789. godine, da bi se u vekovima koji su usledili raslo na sve strane spletovima novih ulica i kamenih objekata.

 Nemojte snimati Marokance

„Ne gubite kolonu i nemojte snimati Marokance, oni to ne vole”, odjekuje vodičev glas u slušalicama koje svi imamo u ušima jer u medini teško da možete da se krećete u koloni bez njih, ukoliko želite da čujete važne informacije.