Место где Гугл мапа не помаже

Држите своје торбе испред вас и чувајте пасоше, никако немојте да изгубите групу из вида – стижу упозорења водича док двадесетак српских туриста креће у разгледање срца Феса, медине са више од 950 уличица испреплетаних у посебан лавиринт.

„Овде Гугл мапа не помаже”, наводи водич док радознали, али и помало забринути посетиоци Марока журе за групом како се не би изгубили. Ту су као појачање и два водича – Бербера, и Абдулах, стамени средовечни Арапин с огромним кишобраном у рукама, који обезбеђује зачеље колоне. Разлог за својеврсне безбедносне припреме, говоре нам, лежи у чињеници да овде има и пуно оних веома вештих да „завире” у туђе џепове, новчанике и торбе. У медини је свакодневно и много полицајаца у цивилним оделима, па некада дође до праве филмске јурњаве по уским пролазима старог дела Феса.

 Камиље главе на пијаци меса

Наша авантура почиње – прво наилазимо на пијацу меса, где су у кавезима живе кокошке које се нуде на продају, док у импровизованим месарама на расхладним уређајима стоје камиље главе. Многе изложене намирнице не препознајемо. Готово на свакој тезги продаје се чорба од пужева, за коју марокански продавци тврде да је национални специјалитет. Они храбрији одлучују да је пробају.

Напуштамо пијацу и улазимо у вијугаве испреплетане улице од којих неке једва достижу метар ширине.

„Овде се некад и локалци тешко сналазе, али ми знамо пут”, напомињу кроз осмех наши водичи, не би ли нас охрабрили да уживамо у авантури.

Док се крећемо узаним пролазима у колони један по један покушавамо да назремо шта је испред нас. Али, уске уличице, од којих већина датира још из деветог века, на сваких неколико метара мењају правац онемогућавајући нас у томе.

И док насмејани Хамид покушава да погоди прави пут у уличицама у којима је готово немогуће мимоићи се с пролазницима који надиру из супротног правца, објашњава да се овде и локалци којима је медина деценијама дом понекад изгубе.

„Балак, балак”, допире узвик отпозади и као по команди „лепимо” се за камени хладни зид с једне стране како бисмо пропустили трговца који вукући натоварена колица протрчава поред нас. Овуда су некада пролазили магарци који су вукли кола, објашњавају нам водичи, али сада импровизоване запреге најчешће вуку људи, јер су пролази постали ужи и нема могућности за маневрисање са животињама.

Улице сада постају шире и избијамо на трг, а затим и на друге, смештене у низу.

Пешачка тура

 Улични трговци руку пуних шарених кожних новчаника различитих величина нуде нам своје производе. Чим неко застане привучен шароликошћу понуђене робе Абдулах стаје поред њега да га сачека како се не би изгубио, јер пешачка тура кроз медину се убрзано наставља.

После готово два сата ходања кроз срце једног од најстаријих градова на планети излазимо из медине. Уморни, али пуни утисака, препричавамо шта смо видели, одушевљени што смо упознали један потпуно другачији начин живота.

Уски пролази и мирис мемле

Осећај несигурности у медини појачава и сваки поглед упрт у висине – изнад нас дрвене потпорне греде и саме начете зубом времена подупиру још старије руиниране камене зидове кућа. Овде је терен све неравнији, а сунчеви зраци никад не допиру, па се опори мирис мемле шири уским простором. Срце Феса је под заштитом Унеска, али и поред тога дешава се да се део неке оронуле куће уруши, истичу водичи. А урушавају се од старости, јер само срце медине почело је да се шири 789. године, да би се у вековима који су уследили расло на све стране сплетовима нових улица и камених објеката.

 Немојте снимати Мароканце

„Не губите колону и немојте снимати Мароканце, они то не воле”, одјекује водичев глас у слушалицама које сви имамо у ушима јер у медини тешко да можете да се крећете у колони без њих, уколико желите да чујете важне информације.