Voda čini dve trećine našeg tela i osnov je svakog životnog procesa. Poslednjih godina, međutim, među naučnicima i ljubiteljima zdravog života sve više se govori o postojanju posebnog oblika vode u organizmu – takozvanoj H₃O₂, heksagonalnoj ili „strukturisanoj vodi”. Dok jedni veruju da je to ključ vitalnosti i dugovečnosti, drugi ostaju skeptični, tražeći čvrste dokaze.

Za razliku od obične H₂O, H₃O₂ voda, navodno, ima drugačiju molekulsku organizaciju. Molekuli se povezuju u pravilne, šestougaone strukture i ponašaju poput tečnog kristala. Ovu teoriju popularizovao je američki biofizičar dr Džerald Polak, profesor na Univerzitetu Vašington, koji tvrdi da u našem telu postoji „četvrta faza vode” – poznata kao EZ voda (exclusion zone water).

Prema njegovim istraživanjima, H₃O₂ se formira uz ćelijske membrane, gde odbacuje nečistoće i prenosi električni naboj, pomažući ćelijama da funkcionišu efikasnije. Polak smatra da ovakav tip vode učestvuje u prenosu energije, eliminaciji toksina i regeneraciji tkiva.

Zagovornici teorije tvrde da ova „posebna” voda donosi više energije, bolju hidrataciju i brži oporavak organizma. Ova voda ne samo da gasi žeđ, već i puni ćelije energijom.

Ipak, deo naučne zajednice ostaje oprezan. Iako priznaju da voda u blizini ćelijskih membrana može imati posebna svojstva, ističu da molekul H₃O₂, u hemijskom smislu, ne postoji u stabilnom obliku. Za konačne odgovore, upak, potrebna su obimnija nezavisna istraživanja.

Šta kaže nauka

Teorija dr Polaka i njegovog tima da posebna faza vode postoji uz hidrofilne površine, sa prosečnim odnosom atoma H₃-O₂ i negativnim naelektrisanjem, međutim, nije potvrđena široko prihvaćenim eksperimentima. Kritičari ističu da „četvrto stanje” možda predstavlja samo privremenu organizaciju molekula vode, a ne posebnu hemijsku supstancu. Ipak, i skeptici priznaju da ovaj fenomen otvara nova pitanja u razumevanju biologije.

„Strukturisana voda, kakvu opisuje dr Polak, savršeno se uklapa u rezultate nekih naših istraživanja. Vidimo da ćelije bolje funkcionišu kada imaju pristup vodi u uređenoj, kristalnoj strukturi. Sunčeva svetlost i fizička aktivnost su prirodni načini da podstaknemo formiranje te vode u telu”, kaže dr Emili Karter, biofizičar sa Univerziteta u Torontu.

Dr Majkl Tarner, hemičar sa Univerziteta u Edinburgu, međutim, ističe da je problem u tome što H₃O₂, kao stabilan molekul, ne postoji.

„Ono što vidimo u laboratorijama jesu privremene strukture vode koje se formiraju uz biološke površine, ali to ne znači da možemo govoriti o nekoj posebnoj vrsti vode. Ipak, sama ideja da voda u telu može imati različita fizička svojstva je zanimljiva i vredna daljeg proučavanja”, kaže on.