Вода чини две трећине нашег тела и основ је сваког животног процеса. Последњих година, међутим, међу научницима и љубитељима здравог живота све више се говори о постојању посебног облика воде у организму – такозваној H₃О₂, хексагоналној или „структурисаној води”. Док једни верују да је то кључ виталности и дуговечности, други остају скептични, тражећи чврсте доказе.

За разлику од обичне H₂О, H₃O₂ вода, наводно, има другачију молекулску организацију. Молекули се повезују у правилне, шестоугаоне структуре и понашају попут течног кристала. Ову теорију популаризовао је амерички биофизичар др Џералд Полак, професор на Универзитету Вашингтон, који тврди да у нашем телу постоји „четврта фаза воде” – позната као EZ вода (exclusion zone water).

Према његовим истраживањима, H₃O₂ се формира уз ћелијске мембране, где одбацује нечистоће и преноси електрични набој, помажући ћелијама да функционишу ефикасније. Полак сматра да овакав тип воде учествује у преносу енергије, елиминацији токсина и регенерацији ткива.

Заговорници теорије тврде да ова „посебна” вода доноси више енергије, бољу хидратацију и бржи опоравак организма. Ова вода не само да гаси жеђ, већ и пуни ћелије енергијом.

Ипак, део научне заједнице остаје опрезан. Иако признају да вода у близини ћелијских мембрана може имати посебна својства, истичу да молекул H₃О₂, у хемијском смислу, не постоји у стабилном облику. За коначне одговоре, упак, потребна су обимнија независна истраживања.

Шта каже наука

Теорија др Полака и његовог тима да посебна фаза воде постоји уз хидрофилне површине, са просечним односом атома H₃-O₂ и негативним наелектрисањем, међутим, није потврђена широко прихваћеним експериментима. Критичари истичу да „четврто стање” можда представља само привремену организацију молекула воде, а не посебну хемијску супстанцу. Ипак, и скептици признају да овај феномен отвара нова питања у разумевању биологије.

„Структурисана вода, какву описује др Полак, савршено се уклапа у резултате неких наших истраживања. Видимо да ћелије боље функционишу када имају приступ води у уређеној, кристалној структури. Сунчева светлост и физичка активност су природни начини да подстакнемо формирање те воде у телу”, каже др Емили Картер, биофизичар са Универзитета у Торонту.

Др Мајкл Тарнер, хемичар са Универзитета у Единбургу, међутим, истиче да је проблем у томе што H₃О₂, као стабилан молекул, не постоји.

„Оно што видимо у лабораторијама јесу привремене структуре воде које се формирају уз биолошке површине, али то не значи да можемо говорити о некој посебној врсти воде. Ипак, сама идеја да вода у телу може имати различита физичка својства је занимљива и вредна даљег проучавања”, каже он.