Omaž vremenu art dekoa
Portreti „Dolče vita” beogradske umetnice Maje Majolinice svojevrsna su analiza likova. Priče o glamuru i usamljenosti
Iako se svet menja neverovatnom brzinom, na slikama beogradske umetnice Maje Majolinice on je zaustavljen – toplinom i osećajnošću vizuelnih senzacija koje je umetnica doživela jednog leta u Istri i predstavila ih u seriji uljanih slika. One su oda radosti življenja u scenama iz okruženja rustičnog istrijanskog stila, a u kojima su likovi s početka 20. veka, kako je likovni kritičar Maja Živanović na otvaranju opisala zanimljivu izložbu neobičnih portreta u UK „Parobrod”, koja traje do kraja maja.
Po njoj, Majina dela su omaž neprolaznom i šarmantnom vremenu art dekoa, stila stvorenog između dva svetska rata, kojim je sintetizovala likovno i filmično, percipirano i istorijsko. Naime, najčešći motivi slikarkine opservacije su ljudi iz tog vremena, radosni ili usamljeni, „upareni” ili sami.
U tom svetu susreli smo se s paletom iznijansiranih likova, ponajviše dama. One nisu stereotipno lepe, ali su samosvesne, ženstvene, finih manira i svedenih pokreta. Njihov šik izgled je upotpunjen haljinama tog vremena – ravnog kroja s mašnama, krznom, šeširima i floralnim detaljima. Majina izložba poziv je u taj svet glamura.
Pažnju zaslužuju i portreti i prikazi elegantnih muškaraca s brkovima kao nezaobilaznim ukrasom lica. Iako društveni položaj portretisanih vezujemo za garderobu ili fragmente enterijera, njihova unutrašnja stanja čitamo kroz odmerene gestove, ali i oči.
„Cilj mi je da moji portreti koji su individualni budu karakterno snažni, da nose sliku. Glave nisu uvećane kako vam se čini, već prikazani likovi nemaju na slici vrat zbog čega deluju neobično. Namera mi je bila da istaknem lice, tačnije, oči i pogled. Ako predstavljam par, oni se uglavnom gledaju ili dodiruju rukama, u triptihu par gleda treću osobu, što znači da su uvek u konekciji.”
Druga inspiracija umetnice su kadrovi iz života, kao što su skriveni ćoškovi u Istri između 1910. i 1920. godine, šarmantna zdanja poluostrva i rivijere, terase i „đardini” na kojima primećujemo trenutke malih zadovoljstava kao što su jutarnja kafa, nedeljni ručak ili matine koktela. „Ta elegancija i slika aristokratije tog mesta u to doba tema su mog ciklusa”, dodaje Majolinica.
Maja Jovanović je svoj nadimak Majolinica s Likovne akademije uzela za svoje umetničko prezime kojim se potpisuje na svim slikama.
Trenutno živi na relaciji Beograd – Novi Sad, jer je u vojvođanskoj prestonici i završila studije. Maja piše i priče inspirisane slikama, tako da će, nada se, jednog dana objediniti sve u jedno delo. Neke slike, objašnjava, imaju svoju tekstualnu pozadinu, poput portreta gospodina u odelu s kravatom koji sedi u restoranu sam za stolom sa dve čaše vina, a pored druge je mesto prazno: „Ova slika je sama po sebi narativ. Ona se zove ’Društvo’ jer priča o usamljenosti u kojoj je neko sam sebi najbolje društvo. Postoji i slika s pričom ’Spremam ti večeru’, kao i druge”.
