Омаж времену арт декоа
Портрети „Долче вита” београдске уметнице Маје Мајолинице својеврсна су анализа ликова. Приче о гламуру и усамљености
Иако се свет мења невероватном брзином, на сликама београдске уметнице Маје Мајолинице он је заустављен – топлином и осећајношћу визуелних сензација које је уметница доживела једног лета у Истри и представила их у серији уљаних слика. Оне су ода радости живљења у сценама из окружења рустичног истријанског стила, а у којима су ликови с почетка 20. века, како је ликовни критичар Маја Живановић на отварању описала занимљиву изложбу необичних портрета у УК „Пароброд”, која траје до краја маја.
По њој, Мајина дела су омаж непролазном и шармантном времену арт декоа, стила створеног између два светска рата, којим је синтетизовала ликовно и филмично, перципирано и историјско. Наиме, најчешћи мотиви сликаркине опсервације су људи из тог времена, радосни или усамљени, „упарени” или сами.
У том свету сусрели смо се с палетом изнијансираних ликова, понајвише дама. Оне нису стереотипно лепе, али су самосвесне, женствене, финих манира и сведених покрета. Њихов шик изглед је употпуњен хаљинама тог времена – равног кроја с машнама, крзном, шеширима и флоралним детаљима. Мајина изложба позив је у тај свет гламура.
Пажњу заслужују и портрети и прикази елегантних мушкараца с брковима као незаобилазним украсом лица. Иако друштвени положај портретисаних везујемо за гардеробу или фрагменте ентеријера, њихова унутрашња стања читамо кроз одмерене гестове, али и очи.
„Циљ ми је да моји портрети који су индивидуални буду карактерно снажни, да носе слику. Главе нису увећане како вам се чини, већ приказани ликови немају на слици врат због чега делују необично. Намера ми је била да истакнем лице, тачније, очи и поглед. Ако представљам пар, они се углавном гледају или додирују рукама, у триптиху пар гледа трећу особу, што значи да су увек у конекцији.”
Друга инспирација уметнице су кадрови из живота, као што су скривени ћошкови у Истри између 1910. и 1920. године, шармантна здања полуострва и ривијере, терасе и „ђардини” на којима примећујемо тренутке малих задовољстава као што су јутарња кафа, недељни ручак или матине коктела. „Та елеганција и слика аристократије тог места у то доба тема су мог циклуса”, додаје Мајолиница.
Маја Јовановић је свој надимак Мајолиница с Ликовне академије узела за своје уметничко презиме којим се потписује на свим сликама.
Тренутно живи на релацији Београд – Нови Сад, јер је у војвођанској престоници и завршила студије. Маја пише и приче инспирисане сликама, тако да ће, нада се, једног дана објединити све у једно дело. Неке слике, објашњава, имају своју текстуалну позадину, попут портрета господина у оделу с краватом који седи у ресторану сам за столом са две чаше вина, а поред друге је место празно: „Ова слика је сама по себи наратив. Она се зове ’Друштво’ јер прича о усамљености у којој је неко сам себи најбоље друштво. Постоји и слика с причом ’Спремам ти вечеру’, као и друге”.
