Svoju dušu leči putovanjima

Retki su oni koji umeju, u današnje vreme ubrzanog ritma života, da zastanu, oslušnu i razumeju. Dr Zorica Minović, specijalista neuropsihijatrije, jedna je od tih retkih. Rođena u Čačku, a srcem i profesijom vezana za Beograd, Zorica je više od lekara — ona je svedok, saputnik i čuvar tuđih ispovesti. Njen životni put je put dubokog slušanja, duhovnog traganja i neprestanog davanja.

Od snova do poziva

Maštala je kao devojčica da leči ljude. Roditelji su je odvraćali — sve dok na testu za profesionalnu orijentaciju psiholog nije rekao da bi za nju bila idealna istorija umetnosti ili novinarstvo. Tada su, kako kaže: „postali fanovi medicine”.

Iako je prvobitno želela da bude pedijatar, sudbina je odvela u neuropsihijatriju. Danas, posle više od tri decenije rada, kaže:

– Ulazeći u suštinu psihijatrije ja sam je toliko zavolela, da kada bi se ponovo rodila ja bi opet išla istim putem, ne bi imala dilemu. Zahvalna sam tom nekom proviđenju što je bolje od mene znalo šta je za mene dobro. Da sam otišla na pedijatriju, a nemam dece, ja ne bi izdržala tu nemoć da ne pomognem. Bog me je sačuvao od mene same.

Neuropsihijatrija za dr Minović nije samo profesija — to je način postojanja.

- Ljude slušajući puštam u sebe, taložim njihova iskustva, probleme, emocije i vraćam im prerađene. U meni su svi pacijenti, sagovornici – čije su emocije prošle kroz mene. Nekada sebe doživljavam kao bogatu osobu u kojoj živi puno drugih života. Najveće zadovoljstvo je kada me pacijenti, koji su savladali teškoće i krenuli punim plućima u život, pozivaju na rođendane,  babine, svadbe njihove dece, priča naša sagovornica dodajući da je puno puta zahvalila pacijentima na razgovoru, jer se kako kaže u toku terapijskih razgovora resetuje, dobije novu energiju.

Njen životni princip je jednostavan:„ U datom životnom trenutku uradi sve što možeš. Sagledaj problem, ne da bi ga rešio, nego da toj osobi ponudiš mogućnost nekog drugačijeg rasuđivanja, ponašanja”.

– Kada dam sve od sebe, kada se ja osećam dobro posle terapije, znam da će ta osoba sve što sam rekla iskoristiti i uraditi dobro za sebe, kaže dr Minović.

U svojoj praksi najčešće se susreće sa ljudima koji pate od anksioznosti, nesigurnosti u sebe i budućnost.

– Ljude treba osnažiti:„Šta te je sve mlelo i testiralo - izdržaćeš i ono što dolazi. A šta će biti, ne moraš ni da znaš, samo se prepusti”. Da li ćemo to da bojimo božijom promišlju ili sudbinom ili svojom inteligencijom – ali stvari se rešavaju, vrlo često bez ličnog uticaja, jednostavno se odvijaju, zaključuje doktorka i dodaje da ima puno deprosivnih, nezadovoljnih svim što su uradili.  Zato savetuje:„Uradi u datom trenutku sve što možeš i onda si sutra miran. Nećeš  biti depresivan, jer si uradio sve što je do tebe. Ja se sada zbog bolesti moje majke trudim da sve učinim najbolje što znam. Tako mi je  bilo i sa mojim pokojnim suprugom Vladimirom. Zašto mogu mirno da živim, zato što sam dala sve za njega. Svakim trenutkom prošlost mi biva sve prihvatljivija, lakše se mirim sa njom, navodi Zorica za koju bi moglo da se kaže da je dostigla onaj unutrašnji mir, kada postaje moguće govoriti bez strasti o najsuptilnijim stranama života i smrti, ali i o posebnim stanjima duha, pre svega o odnosu prema Bogu.

Vera kao unutrašnji oslonac

Primećujemo da je i akademik Vladeta Jerotić bio neuropsihijatar i okrenut Bogu. Na šta dr Minović odgovara da nije toliko teorijski potkovana u veri. Njena vera je osećaj, prisustvo, poverenje.

- Apsolutno osećam da Boga ima. Nije vera šta je rekao ovaj svetac ili onaj, već da ti autentično osećaš poverenje u Svevišnjeg.

Putovanja u Jerusalim i na Sinaj ostavila su na njoj dubok trag. Prvi put je bilo pre tri godine u Jerusalim, gradu, kako mu samo ime kaže, savršenog mira, koji je doživeo sve, a mir nikad nije imao.

- Grad opisan u Bibliji, Talmudu, zauvek mi je osvojio srca. Doživljavala sam da suze krenu ni zbog čega, ali krenu i idu i dok pričam o tom osećanju ja to ponovo preživljavam, tu lepotu i milinu. Ove godine kada smo bili u Jerusalimu nisam nikakav strah osećala uprkos dešavanjima u Gazi. Na Vaskrs bude velika gužva. Na Putu stradanja do Golgote imala sam osećaj da ne hodam. Isti taj osećaj imala sam i petog oktobra 1999. godine u Beogradu. Zoran Hristić mi je tada spasio život, kada su bacili suzavac. Sledeći put osećaj da ne hodam je bio kada je blaženopočivši patrijarh Pavle držao moleban za mir. Tada su me isto ljudi nosili i ove godine u Jerusalimu. Pomislila sam - Bože evo me! Ako me zgaze, zgazili su me. Sledećeg trenutka sam se uhvatila za ruku jednom dečka, njih trojica su bili u obezbeđenju, i oni su me sa osmehom nosili sa sobom. Imala sam još jednom taj osećaj u Jordanu, kada sam bila u Petri, gradu koji je bio izgubljen 500 godina. Nisam bila sigurna da će moje koleno izdržati penjanje uz 830 stepenica uklesanih u stenu do Manastira, pa sam odlučila da uzmem magare. Lokalno stanovništvo zarađuje da se ishrani na razne načine, pa i „prevozeći” turiste na magarcima do Manastira, kaže kroz osmeh.

Putovanja: povratak sebi

Krenuti na put za dr Zoricu Minović bio je poseban izazov.

– Posle smrti Vladimira prestala sam da živim, ja imam autentični osećaj mrtvog čoveka, bez emocija, radosti, nade, bez ičega. Bila sam mrtvac koji hoda. I onda sam probala. Izašla na događaj. Sela sama u restoran. Počela da putujem. Testirala sebe — da li umem da funkcionišem. I dan-danas putujem sama. Brojne ljude sam srela i upoznala na putovanjima i vrlo se obradujem, a nadam se i oni meni kada se sretnemo. Testiram svoju sposobnost da u drugim ljudima izazovem radost i prijatnost da budu samnom.

Za putovanje se ne priprema, zna, kako kaže, neka opšta mesta i to joj je dovoljno.

– Kada se vratim, tek onda čitam o mestu gde sam bila. Tada počinje pravo putovanje. Testiram da li sam prepoznala ono što je karakteristično i to mi predstavlja posebno zadovoljstvo.

Primećujemo da je u Italiji bila više puta.

– Volim da obiđem isto mesto. Svaki put otkrijem nešto novo. Trenutno bi jako volela da odem na Sinaj u manastir Sv. Katarine. Najstariji aktivni pravoslavni manastir na svetu, koji je pre 15 vekova izgrađen po nalogu vizantijskog cara Justinijana u podnožju Sinajske gore, na kojoj je po verovanju Mojsije primio od Boga tablice sa Deset zapovesti, što ovo mesto čini posebno značajnim za hrišćane, Jevreje i muslimane. Brine me najava da Kairo planira ovu svetinju, koja je pod zaštitom Uneska, da pretvori u muzej. Jedna od velikih želja mi je i odlaska za Rusiju u Petrograd...

Ova naizgled krhka žena, plave kose i te kako je spremna na avanturu. Tri puta je do sad bila na raftingu rekom Tarom.

Na putu jede što i domaćini

Ova svetska putnica na društvenim mrežama, gde je prate brojni ljubitelji putopisa, svaki put uz reportažu u slici i reči predstavi i jela koja je probala.

– Trudim se da jedem specijalitete domaće kuhinje, ne razumem ljude koji naruče pomfrit i šniclu. U svakom zalogaju nailazim na autentičnost tog naroda i zašto je drugačiji od Srba, kaže ova Čačanka koja s neskrivenim ponosom voli da istakne da je Srpkinja i da je bila na značajnim mestima velikog srpskog stradanja Kajmakčalanu, Mačkovom kamenu, Zebrnjaku...

Evropa, Azija, Afrika, Australija sve je bilo pod njenim nogama ali je Kosovo i Metohija u srcu. Na Đurđevdan 2016. posetila je Gazimestan, bila u Prizrenu, u crkvi Bogorodice Ljeviške, Svetih Arhangela… Posetila je Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju...

Nisu putovanja jedino čemu se raduje. Pozorište voli - više nego hleba da jede.

–  To mi je veliki reset. Koncerti ozbiljne muzike, pozorišne predstave, balet,  festivali igre, sva kulturna događanja. Dođem sa puta, ili dok sam radila u Domu Zdravlja „Stari grad”, izađem u 19 časova umorna, jedva se odvučem do Kolarca, a sa koncerta izađem preporođena.

Sve stižeš, konstatujemo.

– Želim, odgovara kratko, jasno, iskreno.

U porodici Minović stasala je i treća generacija medicinskih radnika. Zoricina majka bila je medicinska sestra. Njena bratanica Milica već radi kao lekar i planira specijalizaciju iz neuropsihijatrije. Tetka ju je već „zadojila“ i putovanjima i pozorištem.

Hodočašćem do zvanja Hadžije

Odlazak na neko sveto mesto radi poklonjenja je hodočašće. Kada pravoslavni vernici posete Sveta mesta kao što su Sveta Gora i Jerusalim postaju hadžije.

– Hadžija dobija i pismenu potvrdu svog pokloništva, gramatu (povelju) koju izdaju crkvene vlasti Jerusalimske Patrijaršije. Gramatu potpisjuje Njeno Blaženstvo Patrijarh Jerusalimski, objašnjava dr Zorica Minović i dodaje:

– Nekada je važilo pravilo da se hadžijska gramata dobija ako se do Jerusalima ide peške međutinm danas i oni koji do mesta Hristove golgote i vaznesenja krenu avionom, takođe, dobiti Gramatu Jerusalmiske patrijaršije. Što znači da je želja za hadžilukom važniji od forme. Ali ja ipak isperd imena nisam dodala Hadži, znajući koliko je to bio podvig za moje pretke.