Zagrljaj istorije i turizma
Otkrivanje zaboravljenih spomenika posvećenih velikom žrtvovanju za otadžbinu. Na putu do mora, okrepljenje na vodopadima Edese i Požar Lutre
Kajmakčalan je svedočanstvo o tome šta znači žrtvovati se za slobodu, čast i povratak kući, a put do njega je poruka da postoje ideali vredni svake žrtve, rekla je Biljana Marčeta, urednica sajta „Kajmakčalan” na početku putovanja stopama solunskih junaka do istorijskog vrha makedonsko-grčke planine Nidže, na kom je vođena jedan od najvažnijih bitaka naše vojske na Solunskom frontu.
Otkako poslednjih godina živi u Grčkoj, u mestu ispod Kajmakčalana, i sama je počela da istražuje, a nakon što je nedavno otkrila zaboravljeno srpsko vojničko groblje i srušeni spomenik u selu Hrisi u opštini Arideja, podstakla je otkrivanje nepoznatih i obnovu zaboravljenih spomenika i grobova solunskih junaka na ovom tlu. Nas novinare pozvala je da se zaputimo na dug put autobusom i upoznamo sa tragovima istorije iz Prvog svetskog rata. Složili smo se da je to dug prema hrabrima precima...
Već prolazeći kroz Severnu Makedoniju, na plus 40 stepeni brzo i složno smo se popeli dugim stepenicama do Spomen Kosturnice u Udovu posvećene vojnicima žrtvama Valdanovskog pokolja, na putu Skoplje – Solun. Dočekao nas je Zoran Stamenković Moravac koji o kapeli i izloženim zaštićenim kostima brine godinama. Podseća da su u nedalekom Valdandovu 1915. godine bugarski „komiti”, nezadovoljni političkim podelama ovog tla, zverski ubili 281 srpskog vojnika, među kojim 20 mladih regruta u bolesničkoj postelji, na Veliki petak. Zanimljiva je Moravčeva priča da je pokolj prekinut kad je pukovnik Pavle Blažarić čuo zvuke borbe i pohitao po pomoć, ali kako ga ne bi otkrili dok prelazi most – prešao je preko reke ispod mosta, hvatajući se golim rukama za metalne šipke. Spomen kosturnicu, koja je šezdesetih prošlog veka obnovljena posle bugarskog skrnavljenja u Drugom svetskom ratu, podigao je kralj Aleksandar I Karađorđević 1936. godine po zamisli Momira Korunovića, a u njoj su pohranjeni posmrtni ostaci još 2.000 vojnika sa ovih prostora. Srbi u Vardarskoj Makedoniji dolaze na parastose.
Brzo po prelasku grčke granice, što govori o preplitanju sudbina naroda s ovih prostora u Velikom ratu, u Polikastru smo se poklonili senima vojnika i predstavnika država saveznika u Prvom svetskom ratu. U spomen kompleksu je i bista tadašnjeg predsednika vlade Nikole Pašića. Istoričar i vodič Jovan Milinković tom prilikom recitovao je stihove: „Amo gusle dajte, a vi srpske pesme zapevajte, pomenite srpskog slavnog ptića, đenerala Živojina Mišića...” iz pesme samoukog pesnika Mihajla Jankovića posvećene hrabrom soluncu Radivoju Nikoliću koji boreći se na povratku u domovinu nije stigao u svoje rodno selo.
Na našem najznačajnijem spomeniku palim borcima van zemlje, srpskom krilu vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, dočekala nas je Olga Tasić objasnivši da su u grobnicama i spomen kosturnici položeni ostaci 7.455 boraca za otadžbinu. Grob svakog vojnika naše vojske, u kojoj je bilo u manjem broju i pripadnika drugih veroispovesti pored pravoslavne, ima obeležje čina, roda vojske, kao i onog kraja Srbije iz kog je vojnik potekao. Najčešće prezime je Jovanović, a većina vojnika bila je iz srpskih sela. Ovde su i kosti 217 srpskih vojnika iz Prvog balkanskog rata. U vojnoj kapeli-spomen kosturnici „Sveti Đorđe”, lako je naći ime pretka ako ga tražite, po azbučnom redu prezimena.
U knjizi na ulazu, između šajkača i opanaka, pored svakog imena napisan je broj groba ili odeljka u spomen kosturnici. Naši junaci počivaju u miru ogromnih čempresa koji su sada navršili 100 godina. Od 1920. kada je Grčka dodelila, kao i ostalim saveznicima, Srbiji ovde mesto za groblje, trajali su sve do 1930. pripremni radovi za izgradnju. Zejtinlik je od 1936. groblje naših, italijanskih, francuskih, ruskih i britanskih vojnika heroja Velikog rata, čije se parcele donekle razlikuju po verskim obeležjima i načinima sahranjivanja. Za nas je najzanimljivije da je u septembru prošle godine u našem delu blizu kapele otkrivena bista deda Đorđa Mihajlovića, kako su od milošte zvali čuvara srpskog vojničkog groblja koji je pre dve godine preminuo u 95. godini. Zastajanje pored nje izazvalo je polemiku da li je umesto biste za „tako velikog čoveka tu trebalo da se nađe skulptura” i da li „bista može da predstavlja čoveka sa štapom”, a bilo je različitih mišljenja o toj umetničkoj slobodi.
Kafa na Aristotelovom trgu
Prolazak kroz Solun podigao je sve na noge – grad izuzetne živosti, kafića, morske kuhinje, ali i kulture, dobio je turistički izgled sa izgradnjom u godinama nakon velikog požara 1917. godine. Umesto kućica poput preostalih u četvrti Ladadika sa kaldrmisanim ulicama, građene su vremenom zgrade za izdavanje. Kao sećanje na stara vremena ostala je Bela kula, na kraju obalske avenije Nikis, ostatak nekadašnje stare lučke tvrđave, po projektu arhitekte Sinana. U njoj je danas muzej, a bio je turski zatvor zvan „crvena kula” iz kog se mnogi nikad nisu vratili, priča profesor Vlasis Vlasidis. „Po oslobođenju su je Grci krečenjem izbeleli da zaborave mračnu prošlost”. Turisti prelaze ulicu do nje probijajući se nepropisno između kolona automobila, ali i zato da bi se bi se slikali pored spomenika Aleksandru Velikom, skulpture vojskovođe na legendarnom konju Bukefalu, na istom šetalištu pored mora. Na Aristotelovom trgu u produžetku, gde tanjir morskih plodova košta 15 evra, čaša vina sedam, a rentiranje stana i cena kvadrata su skuplji nego u Beogradu na vodi, ipak je najviše turista. Nedaleko je i najveća pravoslavna crka u Solunu, Svetog Dimitrija iz vremena Vizantijskog carstva, uništena kasnije u požaru. Tokom restauracije i iskopavanja u novija vremena otkriveni su delovi rimskog kupatila iz 4. veka, bisera za istraživače, u kom su po predanju Rimljani pogubili Svetog Dimitrija, čije su mošti u crkvi izložene.
Na odlasku, prolazimo i kroz deo grada gde je, vodiči kažu, za vreme rata bila smeštena rezidencija Karađorđevića. Posle sat i po vožnje na zacrtanoj trasi stižemo da se odmorimo u banji Požar Lutra.
Neopisivi topli vodopadi ispod kojih ležite kao u đakuziju, skoro se sudaraju sa hladnim slapovima, ispod kojih mlađi muškarci stavljaju glavu da je rashlade u vrelim danima. Ulaz je tri evra, a kupalište na otvorenom radi do 1,30 po ponoći, kako bi svi putnici namernicu u ove krajeve stigli da se okrepe.
Kako kaže za „Magazin” direktor u banji Nektarios Karasavedis, Požar Lutra je zaštićeno prirodno dobro na reci Maglenici. Termalna voda temperature 37 stepeni, u kombinaciji sa hladnom, leči prvenstveno koštano-zglobne, ali i kožne bolesti. Međutim, tvrdi, dobra je i za žene koje imaju teškoća sa rađanjem. Samo, ne preporučuje se da se u vodi ostane duže od pola sata, kako ne biste imali teškoće sa venama. Banja ima tri spoljna i čak 13 unutrašnjih bazena na koje se ulazi za dva evra, prima oko 600 turista godišnje, a najviše ih je sa Balkana. Ako i padne leti kiša, kratko traje, uverili smo se. U oblasti je Almopija, regiji vizantijskih crkava i starih česama, blizu antičke Pele, rodnog grada Aleksandra Velikog. U ovom retko čistom i osvetljenom malom turističkom mestu, noćenje sa doručkom u hotelima košta 16 do 17, dok u vilama može da se nađe i za 15 evra. Tridesetpetogodišnji Nektarios završio je studije marketinga u Solunu, a došavši ovde sa mladom porodicom započeo je i privatan posao prodaje lokalnih proizvoda, kao što su, na prvom mestu crveni biber, a onda i orasi, paradajz, breskve, marmelada, ali i lokalno vino i rakija cipuro po cenama od oko 10 evra za bocu. Sa marketinškim znanjem sa fakulteta trudi se, kaže, da izreklamira autentične i zdrave proizvode svoga kraja, tvrdeći da danas sve iz ovog zaleđa Soluna u podnožju planine Voras, u kom se retki taksi čeka i 20 minuta, može da se naruči onlajn...
Pruga koju su pravili srpski vojnici
U daljem putu posetili smo železničku stanicu u Arideji koju su gradili, praveći i uskotračnice kada je ratni železnički saobraćaj bio u kolapsu, naši solunski ratnici. Ove šine značile su mnogo za dopremanje pomoći na solunski front, tvrdi Jovan Milinković.
Nedaleko od stanice, posetili smo spomenik borcima Drinske divizije na kom su ispisane odsudne bitke, a u selu Eksaplatanos Biljana Marčeta je u ime svih položila cveće na stari spomenik borcima Timočke divizije.
Solunskim rutama, stižemo i do Edese, prestonice regije Pela. Ostaci antičkog nalaze se ispod sadašnjeg grada, ali je njegovih 12 vodopada i danas praznik za putnike. Legenda kaže je Aleksandar Veliki, kad je vraćajući se posle jednog boja stigao do njih, odbio da pije vodu kako bi obodrio svoje vojnike da budu izdržljivi. Antički grad je još 813. godine p.n.e ovde osnovao makedonski kralj Iraklidis Karanos iz loze vladara Argead koja je kasnije dala i kraljeve Filipa I i II i Aleksandra Makedonskog, vojskovođu koji je gradu i dao ime. Od dolaska Slovena u 6. veku, sve do novijih vremena grad se zvao Vodena i kroz njega je srpska vojska, koja je imala logor na polju vidljivom sa današnje pravoslavne kapelice, prošla na putu pobede. Dočekao nas je direktor turističke organizacije dr Evangelos Kirijaku, pored Karanosa – po kralju osnivaču nazvanog, najvećeg od 12 vodopada koji su za ovdašnje stanovnike bili „12 bogova sišlih sa Olimpa”. Na terasi pored vodopada usred grada, na kojoj se svi slikaju, pored njega je harmonikaš svirao srpske pesme. Kirijaku se pohvalio zajedničkim projektom sa EU i Gradom Ohridom – „Muzejom vode” na otvorenom. Edesa, kaže, u vreme Vizantije postaje centar srednjevekovne grčke kulture. Za njene čvrste zidine tvrđave zaslužna je žuta siga ili kamen traventin koji vodopadi stvaraju. U Edesi se hvale da je osnivač Vijetnama Ho Ši Min za vreme Velikog rata kao vojnik kolonijalnih snaga boravio na njihovim vodopadima, smešten u kampu na putu za Skidru. O tome svedoči i grčki novinar koji je kasnije sa njim kao predsednikom države pravio intervju, iako ovu informaciju poriču novinari „fejk njuza”.
Na 330 metara nadmorske visine, Edesa je oblast vodenica. Naš domaćin nas je odveo u jednu u kojoj se proizvodi ulje od susama koje je izuzetno otporno, kako kaže, jer samo seme susama ima u sebi 54 odsto ulja. Edesa je i grad trešanja, kao i meda od kojeg ovde prave medovinu.
„U ovom gradu veruje se da je Edesa ili boginja vode izgradila civilizaciju, jer ljudi preko vode grade mostove da bi se povezali. Još Lao ce je rekao da je voda najsnažnija kad je najslabija”, kaže naš sagovornik. Poveo nas je i do crkve Presvete bogorodice Marije koju je u 14. veku kao crkvu Sveta Sofija izgradio car Dušan čijem carstvu je pripadala, na temeljima još starijeg zdanja. Kada su stigli osmanski osvajači hteli su, kao i sve crkve koje se ovako zovu, da je pretvore u džamiju, ali su po ovdašnjem predanju, nahranivši i napojivši sultana iz Carigrada uspeli da ga prevare promenivši joj ime. Naš sagovornik smatra da stanovnici Srbije i Edese imaju mnogo zajedničke istorije.
Od trista hiljada noćenja godišnje, u danas turističkom gradu u čijem centru su stare kafanice i suvenirnice, 40 odsto su boravci turista iz balkanskih država. Hotelski smeštaj može da se nađe po ceni od 60 evra za dvoje, dok privatni slično košta 20 do 25 evra po osobi. Tokom razgovora za stolom, po domaćinovoj preporuci jeli smo morsku hranu i pili vino recinu, plaćajući 15 do 20 evra po osobi.
Na kraju putešestvija stigli smo i na cilj – mesto za uspon na vrh Kajmakčalan. Uspon sa 2.050 na 2.524 metra trajao je oko dva sata, ali je vredelo: oblaci u se razišli i sunce nas je obasjalo na fotografijama ispred kapele Svetog Petra. U njoj se nalazi urna u kojoj se čuvalo srce Arčibalda Rajsa po njegovoj želji, „dok ga za vreme Drugog svetskog rata nisu odavde odneli, pretpostavlja se, bugarski neprijatelji”, kako nam je ispričala Biljana Marčeta.
„Ali, našu istoriju niko ne može da izbriše. Zato ovo mesto zaslužuje da bude upisano u globalno sećanje – ne samo kao istorija jednog malog naroda, već kao velika lekcija čovečanstvu da sloboda, dostojanstvo i ljubav prema otadžbini nisu vrednosti prošlosti, već temelji na kojima treba da gradimo budućnost”, rekla je Biljana Marčeta pozivajući nas okupljene da pod srpskom i grčkom zastavom uzvikujemo „Živela Srbija” i „Zito i Elada” (Živela Grčka).
Izleti na vodopade
Iz Soluna se redovno cele godine organizuju izleti autobusom na vodopade u Edesi, kao i na tople slapove u banji Požar Lutra. I do jednih i drugih stiže se za oko sat vremena. Cena za posetu oba mesta je oko 50 evra.
Srpska kuća
Organizatorka pohoda na Kajmakčalan Biljana Marčeta uputila je predlog tamošnjim i našim nadležnima da se u obnovljenoj zgradici železničke stanice u Arijadni, gde je u jednom delu sada smešten prirodnjački muzej, nađe i „Srpska kuća” kao muzej sa istorijom naših solunskih boraca i njihovih bitaka. Ovakav muzej, kaže, možda bi mogao bi mogao da se nađe i u selu Agios Atanasios ili Požar Lutri.
Bitolj grad naše istorije
Naša vojska oslobodila je Bitolj posle pobede na Kajmakčalanu 1916. i smatra se jedinim ranije oslobođenim srpskim gradom. Na srpskom vojnom groblju sahranjen je 1.321 naš vojnik, a za vreme rata u bitoljskoj bolnici preminulo je oko 3.2000 srpskih oficira i vojnika. Na groblju smo zatekli kao čuvara Dragišu Strahinjića koji se bori da sačuva njegove parcele od nadiruće novogradnje. Istorijsko putovanje završili smo okrepljenjem u u bitoljskom parku punom šetača, nadomak Širokog sokaka „grada konzula” i preko puta Muzeja, nekadašnje vojne akademije gde je školovanje započeo bivši turski predsednik Kemal Ataturk. Po gradskim glasinama, njegova ljubavna priča sa lepom pravoslavnom Bitoljkom nije se završila brakom zbog protivljenja njenih roditelja, ali je on svejedno kao državnik bio veliki prijatelj Kraljevine Jugoslavije.
