Загрљај историје и туризма
Откривање заборављених споменика посвећених великом жртвовању за отаџбину. На путу до мора, окрепљење на водопадима Едесе и Пожар Лутре
Кајмакчалан је сведочанство о томе шта значи жртвовати се за слободу, част и повратак кући, а пут до њега је порука да постоје идеали вредни сваке жртве, рекла је Биљана Марчета, уредница сајта „Кајмакчалан” на почетку путовања стопама солунских јунака до историјског врха македонско-грчке планине Ниџе, на ком је вођена један од најважнијих битака наше војске на Солунском фронту.
Откако последњих година живи у Грчкој, у месту испод Кајмакчалана, и сама је почела да истражује, а након што је недавно открила заборављено српско војничко гробље и срушени споменик у селу Хриси у општини Аридеја, подстакла је откривање непознатих и обнову заборављених споменика и гробова солунских јунака на овом тлу. Нас новинаре позвала је да се запутимо на дуг пут аутобусом и упознамо са траговима историје из Првог светског рата. Сложили смо се да је то дуг према храбрима прецима...
Већ пролазећи кроз Северну Македонију, на плус 40 степени брзо и сложно смо се попели дугим степеницама до Спомен Костурнице у Удову посвећене војницима жртвама Валдановског покоља, на путу Скопље – Солун. Дочекао нас је Зоран Стаменковић Моравац који о капели и изложеним заштићеним костима брине годинама. Подсећа да су у недалеком Валдандову 1915. године бугарски „комити”, незадовољни политичким поделама овог тла, зверски убили 281 српског војника, међу којим 20 младих регрута у болесничкој постељи, на Велики петак. Занимљива је Моравчева прича да је покољ прекинут кад је пуковник Павле Блажарић чуо звуке борбе и похитао по помоћ, али како га не би открили док прелази мост – прешао је преко реке испод моста, хватајући се голим рукама за металне шипке. Спомен костурницу, која је шездесетих прошлог века обновљена после бугарског скрнављења у Другом светском рату, подигао је краљ Александар I Карађорђевић 1936. године по замисли Момира Коруновића, а у њој су похрањени посмртни остаци још 2.000 војника са ових простора. Срби у Вардарској Македонији долазе на парастосе.
Брзо по преласку грчке границе, што говори о преплитању судбина народа с ових простора у Великом рату, у Поликастру смо се поклонили сенима војника и представника држава савезника у Првом светском рату. У спомен комплексу је и биста тадашњег председника владе Николе Пашића. Историчар и водич Јован Милинковић том приликом рецитовао је стихове: „Амо гусле дајте, а ви српске песме запевајте, помените српског славног птића, ђенерала Живојина Мишића...” из песме самоуког песника Михајла Јанковића посвећене храбром солунцу Радивоју Николићу који борећи се на повратку у домовину није стигао у своје родно село.
На нашем најзначајнијем споменику палим борцима ван земље, српском крилу војничког гробља Зејтинлик у Солуну, дочекала нас је Олга Тасић објаснивши да су у гробницама и спомен костурници положени остаци 7.455 бораца за отаџбину. Гроб сваког војника наше војске, у којој је било у мањем броју и припадника других вероисповести поред православне, има обележје чина, рода војске, као и оног краја Србије из ког је војник потекао. Најчешће презиме је Јовановић, а већина војника била је из српских села. Овде су и кости 217 српских војника из Првог балканског рата. У војној капели-спомен костурници „Свети Ђорђе”, лако је наћи име претка ако га тражите, по азбучном реду презимена.
У књизи на улазу, између шајкача и опанака, поред сваког имена написан је број гроба или одељка у спомен костурници. Наши јунаци почивају у миру огромних чемпреса који су сада навршили 100 година. Од 1920. када је Грчка доделила, као и осталим савезницима, Србији овде место за гробље, трајали су све до 1930. припремни радови за изградњу. Зејтинлик је од 1936. гробље наших, италијанских, француских, руских и британских војника хероја Великог рата, чије се парцеле донекле разликују по верским обележјима и начинима сахрањивања. За нас је најзанимљивије да је у септембру прошле године у нашем делу близу капеле откривена биста деда Ђорђа Михајловића, како су од милоште звали чувара српског војничког гробља који је пре две године преминуо у 95. години. Застајање поред ње изазвало је полемику да ли је уместо бисте за „тако великог човека ту требало да се нађе скулптура” и да ли „биста може да представља човека са штапом”, а било је различитих мишљења о тој уметничкој слободи.
Кафа на Аристотеловом тргу
Пролазак кроз Солун подигао је све на ноге – град изузетне живости, кафића, морске кухиње, али и културе, добио је туристички изглед са изградњом у годинама након великог пожара 1917. године. Уместо кућица попут преосталих у четврти Лададика са калдрмисаним улицама, грађене су временом зграде за издавање. Као сећање на стара времена остала је Бела кула, на крају обалске авеније Никис, остатак некадашње старе лучке тврђаве, по пројекту архитекте Синана. У њој је данас музеј, а био је турски затвор зван „црвена кула” из ког се многи никад нису вратили, прича професор Власис Власидис. „По ослобођењу су је Грци кречењем избелели да забораве мрачну прошлост”. Туристи прелазе улицу до ње пробијајући се непрописно између колона аутомобила, али и зато да би се би се сликали поред споменика Александру Великом, скулптуре војсковође на легендарном коњу Букефалу, на истом шеталишту поред мора. На Аристотеловом тргу у продужетку, где тањир морских плодова кошта 15 евра, чаша вина седам, а рентирање стана и цена квадрата су скупљи него у Београду на води, ипак је највише туриста. Недалеко је и највећа православна црка у Солуну, Светог Димитрија из времена Византијског царства, уништена касније у пожару. Током рестаурације и ископавања у новија времена откривени су делови римског купатила из 4. века, бисера за истраживаче, у ком су по предању Римљани погубили Светог Димитрија, чије су мошти у цркви изложене.
На одласку, пролазимо и кроз део града где је, водичи кажу, за време рата била смештена резиденција Карађорђевића. После сат и по вожње на зацртаној траси стижемо да се одморимо у бањи Пожар Лутра.
Неописиви топли водопади испод којих лежите као у ђакузију, скоро се сударају са хладним слаповима, испод којих млађи мушкарци стављају главу да је расхладе у врелим данима. Улаз је три евра, а купалиште на отвореном ради до 1,30 по поноћи, како би сви путници намерницу у ове крајеве стигли да се окрепе.
Како каже за „Магазин” директор у бањи Нектариос Карасаведис, Пожар Лутра је заштићено природно добро на реци Магленици. Термална вода температуре 37 степени, у комбинацији са хладном, лечи првенствено коштано-зглобне, али и кожне болести. Међутим, тврди, добра је и за жене које имају тешкоћа са рађањем. Само, не препоручује се да се у води остане дуже од пола сата, како не бисте имали тешкоће са венама. Бања има три спољна и чак 13 унутрашњих базена на које се улази за два евра, прима око 600 туриста годишње, а највише их је са Балкана. Ако и падне лети киша, кратко траје, уверили смо се. У области је Алмопија, регији византијских цркава и старих чесама, близу античке Пеле, родног града Александра Великог. У овом ретко чистом и осветљеном малом туристичком месту, ноћење са доручком у хотелима кошта 16 до 17, док у вилама може да се нађе и за 15 евра. Тридесетпетогодишњи Нектариос завршио је студије маркетинга у Солуну, а дошавши овде са младом породицом започео је и приватан посао продаје локалних производа, као што су, на првом месту црвени бибер, а онда и ораси, парадајз, брескве, мармелада, али и локално вино и ракија ципуро по ценама од око 10 евра за боцу. Са маркетиншким знањем са факултета труди се, каже, да изрекламира аутентичне и здраве производе свога краја, тврдећи да данас све из овог залеђа Солуна у подножју планине Ворас, у ком се ретки такси чека и 20 минута, може да се наручи онлајн...
Пруга коју су правили српски војници
У даљем путу посетили смо железничку станицу у Аридеји коју су градили, правећи и ускотрачнице када је ратни железнички саобраћај био у колапсу, наши солунски ратници. Ове шине значиле су много за допремање помоћи на солунски фронт, тврди Јован Милинковић.
Недалеко од станице, посетили смо споменик борцима Дринске дивизије на ком су исписане одсудне битке, а у селу Ексаплатанос Биљана Марчета је у име свих положила цвеће на стари споменик борцима Тимочке дивизије.
Солунским рутама, стижемо и до Едесе, престонице регије Пела. Остаци античког налазе се испод садашњег града, али је његових 12 водопада и данас празник за путнике. Легенда каже је Александар Велики, кад је враћајући се после једног боја стигао до њих, одбио да пије воду како би ободрио своје војнике да буду издржљиви. Антички град је још 813. године п.н.е овде основао македонски краљ Ираклидис Каранос из лозе владара Аргеад која је касније дала и краљеве Филипа I и II и Александра Македонског, војсковођу који је граду и дао име. Од доласка Словена у 6. веку, све до новијих времена град се звао Водена и кроз њега је српска војска, која је имала логор на пољу видљивом са данашње православне капелице, прошла на путу победе. Дочекао нас је директор туристичке организације др Евангелос Киријаку, поред Караноса – по краљу оснивачу названог, највећег од 12 водопада који су за овдашње становнике били „12 богова сишлих са Олимпа”. На тераси поред водопада усред града, на којој се сви сликају, поред њега је хармоникаш свирао српске песме. Киријаку се похвалио заједничким пројектом са ЕУ и Градом Охридом – „Музејом воде” на отвореном. Едеса, каже, у време Византије постаје центар средњевековне грчке културе. За њене чврсте зидине тврђаве заслужна је жута сига или камен травентин који водопади стварају. У Едеси се хвале да је оснивач Вијетнама Хо Ши Мин за време Великог рата као војник колонијалних снага боравио на њиховим водопадима, смештен у кампу на путу за Скидру. О томе сведочи и грчки новинар који је касније са њим као председником државе правио интервју, иако ову информацију поричу новинари „фејк њуза”.
На 330 метара надморске висине, Едеса је област воденица. Наш домаћин нас је одвео у једну у којој се производи уље од сусама које је изузетно отпорно, како каже, јер само семе сусама има у себи 54 одсто уља. Едеса је и град трешања, као и меда од којег овде праве медовину.
„У овом граду верује се да је Едеса или богиња воде изградила цивилизацију, јер људи преко воде граде мостове да би се повезали. Још Лао це је рекао да је вода најснажнија кад је најслабија”, каже наш саговорник. Повео нас је и до цркве Пресвете богородице Марије коју је у 14. веку као цркву Света Софија изградио цар Душан чијем царству је припадала, на темељима још старијег здања. Када су стигли османски освајачи хтели су, као и све цркве које се овако зову, да је претворе у џамију, али су по овдашњем предању, нахранивши и напојивши султана из Цариграда успели да га преваре променивши јој име. Наш саговорник сматра да становници Србије и Едесе имају много заједничке историје.
Од триста хиљада ноћења годишње, у данас туристичком граду у чијем центру су старе кафанице и сувенирнице, 40 одсто су боравци туриста из балканских држава. Хотелски смештај може да се нађе по цени од 60 евра за двоје, док приватни слично кошта 20 до 25 евра по особи. Током разговора за столом, по домаћиновој препоруци јели смо морску храну и пили вино рeцину, плаћајући 15 до 20 евра по особи.
На крају путешествија стигли смо и на циљ – место за успон на врх Кајмакчалан. Успон са 2.050 на 2.524 метра трајао је око два сата, али је вредело: облаци у се разишли и сунце нас је обасјало на фотографијама испред капеле Светог Петра. У њој се налази урна у којој се чувало срце Арчибалда Рајса по његовој жељи, „док га за време Другог светског рата нису одавде однели, претпоставља се, бугарски непријатељи”, како нам је испричала Биљана Марчета.
„Али, нашу историју нико не може да избрише. Зато ово место заслужује да буде уписано у глобално сећање – не само као историја једног малог народа, већ као велика лекција човечанству да слобода, достојанство и љубав према отаџбини нису вредности прошлости, већ темељи на којима треба да градимо будућност”, рекла је Биљана Марчета позивајући нас окупљене да под српском и грчком заставом узвикујемо „Живела Србија” и „Зито и Елада” (Живела Грчка).
Излети на водопаде
Из Солуна се редовно целе године организују излети аутобусом на водопаде у Едеси, као и на топле слапове у бањи Пожар Лутра. И до једних и других стиже се за око сат времена. Цена за посету оба места је око 50 евра.
Српска кућа
Организаторка похода на Кајмакчалан Биљана Марчета упутила је предлог тамошњим и нашим надлежнима да се у обновљеној зградици железничке станице у Аријадни, где је у једном делу сада смештен природњачки музеј, нађе и „Српска кућа” као музеј са историјом наших солунских бораца и њихових битака. Овакав музеј, каже, можда би могао би могао да се нађе и у селу Агиос Атанасиос или Пожар Лутри.
Битољ град наше историје
Наша војска ослободила је Битољ после победе на Кајмакчалану 1916. и сматра се јединим раније ослобођеним српским градом. На српском војном гробљу сахрањен је 1.321 наш војник, а за време рата у битољској болници преминуло је око 3.2000 српских официра и војника. На гробљу смо затекли као чувара Драгишу Страхињића који се бори да сачува његове парцеле од надируће новоградње. Историјско путовање завршили смо окрепљењем у у битољском парку пуном шетача, надомак Широког сокака „града конзула” и преко пута Музеја, некадашње војне академије где је школовање започео бивши турски председник Кемал Ататурк. По градским гласинама, његова љубавна прича са лепом православном Битољком није се завршила браком због противљења њених родитеља, али је он свеједно као државник био велики пријатељ Краљевине Југославије.
