Problem sa nanoplastikom u Atlantskom okeanu otkriven u šokantnoj novoj studiji
Čestice plastike manje od mikrometra mogle bi brojčano da nadmaše veće fragmente i čestice koje plutaju okeanima u šokantnoj meri, otkrila je nova studija.
Studiju, koju predvodi tim sa Univerziteta u Utrehtu u Holandiji, zasnivaju na uzorcima uzetim na različitim dubinama sa 12 lokacija širom Severnog Atlantika. Skeniranje slika visoke rezolucije i hemijsko filtriranje korišćeni su za pronalaženje nanoplastike u uzorcima, koju može biti teško uočiti zbog njihove veoma male veličine. Analiza je bila jasna: okean pliva sa nanoplastikom, možda oko 27 miliona tona kada se ekstrapolira na ceo Severni Atlantski okean. To je skoro desetina celokupne količine smeća koje se baca u SAD svake godine.
„Ova procena pokazuje da u ovom delu okeana pluta više plastike u obliku nanočestica nego što je ima u većim mikro ili makroplastikama koje plutaju u Atlantiku ili čak u svim svetskim okeanima”, kaže biogeohemičar Helge Niman sa Univerziteta u Utrehtu.
Nalazi ilustruju ogromne razmere ekološkog problema koji predstavlja otpadna plastika. Pronađene su plastike od polietilen tereftalata (PET), polistirena (PS) i polivinil hlorida (PVC), koje se često koriste u plastičnim bocama, čašama i folijama.
Neke plastike su, međutim, uglavnom nedostajale: polietilen i polipropilen, koji su sveprisutni u životnoj sredini. Istraživači smatraju da bi to moglo biti zato što organske čestice maskiraju njihovo prisustvo ili da tehnike analize koje se koriste trenutno nisu dovoljno osetljive da bi detektovale ove vrste plastike. Nanoplastika je pronađena na svim ispitivanim dubinama, ali je posebno koncentrisana oko obala (iz reka i oticanja) i u suptropskom krugu, mestu vrtložnih kružnih struja koje je dobro poznato po zarobljavanju plastike koja se nastavlja raspadati na sve sitnije komade. Ono što nije jasno jeste tačna mera u kojoj plastika šteti morskim ekosistemima, a samim tim i vrstama koje zavise od njih. Uključujući i naš sopstveni. Supermale nanoplastike mogu da interaguju sa vodom, sedimentom i drugim organizmima na načine na koje veća mikroplastika ne može.
„Nanoplastika i nanočestice su toliko male da fizički zakoni koji regulišu veće čestice često više ne važe”, kaže za Science Alert hemičar Dušan Materić iz Helmholc centra za istraživanje životne sredine u Nemačkoj.
Zatim, istraživači žele da vide više uzorkovanih okeanskih područja, sa istraživanjima skeniranim za više vrsta plastike – nešto što bi trebalo da bude moguće prilagođavanjem tehnika korišćenih u ovoj studiji. Takođe je važno tražiti nanoplastiku u različitim fazama razgradnje, na osnovu toga koliko dugo je u vodi.
Zagađenje plastikom u ovim razmerama biće veoma teško eliminisati, zbog čega istraživači pozivaju da se učini više kako bi se sprečilo da plastika uopšte uđe u životnu sredinu.
„Pre samo nekoliko godina, još uvek se vodila debata o tome da li nanoplastika uopšte postoji. Mnogi naučnici i dalje veruju da je termodinamički malo verovatno da će nanoplastika opstati u prirodi, jer njihovo formiranje zahteva veliku energiju”, kaže Materić.
