Проблем са нанопластиком у Атлантском океану откривен у шокантној новој студији

Честице пластике мање од микрометра могле би бројчано да надмаше веће фрагменте и честице које плутају океанима у шокантној мери, открила је нова студија.

Студију, коју предводи тим са Универзитета у Утрехту у Холандији, заснивају на узорцима узетим на различитим дубинама са 12 локација широм Северног Атлантика. Скенирање слика високе резолуције и хемијско филтрирање коришћени су за проналажење нанопластике у узорцима, коју може бити тешко уочити због њихове веома мале величине. Анализа је била јасна: океан плива са нанопластиком, можда око 27 милиона тона када се екстраполира на цео Северни Атлантски океан. То је скоро десетина целокупне количине смећа које се баца у САД сваке године.

„Ова процена показује да у овом делу океана плута више пластике у облику наночестица него што је има у већим микро или макропластикама које плутају у Атлантику или чак у свим светским океанима”, каже биогеохемичар Хелге Ниман са Универзитета у Утрехту.

Налази илуструју огромне размере еколошког проблема који представља отпадна пластика. Пронађене су пластике од полиетилен терефталата (ПЕТ), полистирена (ПС) и поливинил хлорида (ПВЦ), које се често користе у пластичним боцама, чашама и фолијама.

Неке пластике су, међутим, углавном недостајале: полиетилен и полипропилен, који су свеприсутни у животној средини. Истраживачи сматрају да би то могло бити зато што органске честице маскирају њихово присуство или да технике анализе које се користе тренутно нису довољно осетљиве да би детектовале ове врсте пластике. Нанопластика је пронађена на свим испитиваним дубинама, али је посебно концентрисана око обала (из река и отицања) и у суптропском кругу, месту вртложних кружних струја које је добро познато по заробљавању пластике која се наставља распадати на све ситније комаде. Оно што није јасно јесте тачна мера у којој пластика штети морским екосистемима, а самим тим и врстама које зависе од њих. Укључујући и наш сопствени. Супермале нанопластике могу да интерагују са водом, седиментом и другим организмима на начине на које већа микропластика не може.

„Нанопластика и наночестице су толико мале да физички закони који регулишу веће честице често више не важе”, каже за Science Alert хемичар Душан Матерић из Хелмхолц центра за истраживање животне средине у Немачкој.

Затим, истраживачи желе да виде више узоркованих океанских подручја, са истраживањима скенираним за више врста пластике – нешто што би требало да буде могуће прилагођавањем техника коришћених у овој студији. Такође је важно тражити нанопластику у различитим фазама разградње, на основу тога колико дуго је у води.

Загађење пластиком у овим размерама биће веома тешко елиминисати, због чега истраживачи позивају да се учини више како би се спречило да пластика уопште уђе у животну средину.

„Пре само неколико година, још увек се водила дебата о томе да ли нанопластика уопште постоји. Многи научници и даље верују да је термодинамички мало вероватно да ће нанопластика опстати у природи, јер њихово формирање захтева велику енергију”, каже Матерић.