Čovek – centar sveta

Detinjstvo moje uveliko, a sasvim spontano, obeležio je stari komšija Vaso. Pod teretom godina i tegobnog života, u hodu se naslanjao na leskov štap, koji je sam napravio dok je još za to bio u snazi. Uvek je nosio isti model odela, šiveno po uzoru na uniformu junačke srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Na sokaku često me sačekivao po povratku iz škole. Gotovo uvek isto pitanje mi je postavljao: „Šta ste danas učili u školi?” Jednog od tih dana odgovor je bio: „Učili smo da je Zemlja okrugla.” „Aha. A veruješ li ti u to”, dočeka i pitanjem uzvrati deda Vaso. „Učitelj kaže tako”, poslušno odgovaram, u hodu, neznajući da li je baš tako. Potom stari komšija polako seda na travu blage padine u dvorištu moje rodne kuće, laktovima se naslanja na kolena, a štapom udara u zemlju pa pita: „Znaš li ti gde je centar sveta?” „Kako da znam”, sad već pomalo buntovno odgovaram. „Evo, ja ću da ti kažem”, autoritativno i samouvereno će starac. „Centar sveta je ovde gde sam ja”, kaže, udarajući štapom u zemlju da tako pojača utisak reči svojih. Pa zaključi: „Ako ne veruješ, ti proveri!”

Pomislio sam da je to neka njegova prizemna, nedovoljno duhovita šala. A onda, posle više godina, kada sam spoznao ko je čovek, kakvo naznačenje on ima i šta je smisao života, zaključio sam da je deda Vaso bio u pravu, rekao je istinu.

Za čoveka, centar sveta je onde gde se on nalazi. Tako je za svakog od nas. Svaki čovek gleda svojim očima. Gleda iz perspektive u kojoj se nalazi.

Slikovito to možemo ovako da predočimo: dvoje ili više nas odredi neki objekat ispred sebe za procenu daljine do njega pa se rasporedimo u prirodi, na određenoj udaljenosti jedno od drugoga. Sasvim izvesno, svi će imati donekle drugačiju procenu. Primera radi, jedan će reći da je do tog objekta 800 metara, drugi će reći da je 900 metara, treći da je 1.000 metara... I svi će biti u pravu. Svako procenjuje sa pozicije na kojoj se nalazi. Svako je sebi centar sveta.

Čoveku je dato da gospodari svim živim svetom pa, samim tim, centar odlučivanja, gospodarstva, jeste tu gde je čovek. Pritom, čovek je darovan slobodom: slobodno odlučuje i slobodno se kreće; razmišlja svojom glavom – za njega je centar sveta tu gde se on nalazi. Zato svaki čovek s pravom može da kaže: „Centar sveta za mene je tu gde sam ja!”

I delo i nedelo čoveka se vidi. Kuća se po ukućanima prepoznaje i vrednuje. Bog je stvorio svet, a čoveku je dato da ga koristi i da ga čuva. Po tome kako to čini pokazuje se kakav je čovek.

Čovek uvek polazi od sebe. Njegov sud je uvek prvi. Očima svojim gleda, dušom svojom oseća, duhom svojim rasuđuje.

Tu gde se čovek nađe, tu je za njega centar sveta: tu stvara (ili ruši), delom svojim se iskazuje, kao čovek se ostvaruje ili poništava, tu biva viđen...

To je njegov centar sveta, ali on tu nije sam. Sa svakog mesta na kojem se nađe čovek je u odgovarajućem odnosu sa bližnjima, sa drugim ljudima jer niko nije samodovoljan. Odatle se protežu niti njegove: i zemaljske i nebeske.

Kao što se sve oku vidljivo samo u jednoj kapi vode oslikava, tako se i svet kroz čoveka projektuje.

Kako čovek gleda, tako on i vidi.

Čovek stoji na stanovištu onoga što jeste, sa vrlinama i manama koje ima: sagledava po vrednosnom sistemu za koji se opredelio, meri po znanju koje poseduje, ocenjuje shodno moralu (ili nemoralu) do kojeg drži...

I zato: čovek se može samo utoliko razumeti ukoliko se upozna. Potrebno je sagledati čoveka: spoznati ko je on, u kakvim prilikama se nalazi, čemu je posvećen, čemu teži... Pritom imati na umu da je svako sebi – centar sveta.

Čovek se sagledava po duhovnom uzrastu, a to se ne vidi na prvi pogled. Valja zaviriti u duhovno biće čoveka.

A svaki čovek jeste – osobena ličnost.