Човек – центар света
Свако је одговоран за живот свој – он га води по вољи својој и по опредељењу своме, без обзира на то колико био спутан приликама у којима се нашао. Али, ипак, неки људи, неки догађаји и неке прилике, најчешће мимо наше воље, бар донекле, определе ток живота нашег. Речи и утисци утисну се дубоко у сећање и тако нам постану својеврсни животни оријентири.
Детињство моје увелико, а сасвим спонтано, обележио је стари комшија Васо. Под теретом година и тегобног живота, у ходу се наслањао на лесков штап, који је сам направио док је још за то био у снази. Увек је носио исти модел одела, шивено по узору на униформу јуначке српске војске у Првом светском рату. На сокаку често ме сачекивао по повратку из школе. Готово увек исто питање ми је постављао: „Шта сте данас учили у школи?” Једног од тих дана одговор је био: „Учили смо да је Земља округла.” „Аха. А верујеш ли ти у то”, дочека и питањем узврати деда Васо. „Учитељ каже тако”, послушно одговарам, у ходу, незнајући да ли је баш тако. Потом стари комшија полако седа на траву благе падине у дворишту моје родне куће, лактовима се наслања на колена, а штапом удара у земљу па пита: „Знаш ли ти где је центар света?” „Како да знам”, сад већ помало бунтовно одговарам. „Ево, ја ћу да ти кажем”, ауторитативно и самоуверено ће старац. „Центар света је овде где сам ја”, каже, ударајући штапом у земљу да тако појача утисак речи својих. Па закључи: „Ако не верујеш, ти провери!”
Помислио сам да је то нека његова приземна, недовољно духовита шала. А онда, после више година, када сам спознао ко је човек, какво назначење он има и шта је смисао живота, закључио сам да је деда Васо био у праву, рекао је истину.
За човека, центар света је онде где се он налази. Тако је за сваког од нас. Сваки човек гледа својим очима. Гледа из перспективе у којој се налази.
Сликовито то можемо овако да предочимо: двоје или више нас одреди неки објекат испред себе за процену даљине до њега па се распоредимо у природи, на одређеној удаљености једно од другога. Сасвим извесно, сви ће имати донекле другачију процену. Примера ради, један ће рећи да је до тог објекта 800 метара, други ће рећи да је 900 метара, трећи да је 1.000 метара... И сви ће бити у праву. Свако процењује са позиције на којој се налази. Свако је себи центар света.
Човеку је дато да господари свим живим светом па, самим тим, центар одлучивања, господарства, јесте ту где је човек. Притом, човек је дарован слободом: слободно одлучује и слободно се креће; размишља својом главом – за њега је центар света ту где се он налази. Зато сваки човек с правом може да каже: „Центар света за мене је ту где сам ја!”
И дело и недело човека се види. Кућа се по укућанима препознаје и вреднује. Бог је створио свет, а човеку је дато да га користи и да га чува. По томе како то чини показује се какав је човек.
Човек увек полази од себе. Његов суд је увек први. Очима својим гледа, душом својом осећа, духом својим расуђује.
Ту где се човек нађе, ту је за њега центар света: ту ствара (или руши), делом својим се исказује, као човек се остварује или поништава, ту бива виђен...
То је његов центар света, али он ту није сам. Са сваког места на којем се нађе човек је у одговарајућем односу са ближњима, са другим људима јер нико није самодовољан. Одатле се протежу нити његове: и земаљске и небеске.
Као што се све оку видљиво само у једној капи воде осликава, тако се и свет кроз човека пројектује.
Како човек гледа, тако он и види.
Човек стоји на становишту онога што јесте, са врлинама и манама које има: сагледава по вредносном систему за који се определио, мери по знању које поседује, оцењује сходно моралу (или неморалу) до којег држи...
И зато: човек се може само утолико разумети уколико се упозна. Потребно је сагледати човека: спознати ко је он, у каквим приликама се налази, чему је посвећен, чему тежи... Притом имати на уму да је свако себи – центар света.
Човек се сагледава по духовном узрасту, а то се не види на први поглед. Ваља завирити у духовно биће човека.
А сваки човек јесте – особена личност.
