Popravka patika može, ali mora da se čeka na red

Mala požarevačka ulica na Lučičkom putu. Negde na sredini ulice ulaz u dvorište iz kog sa kesom u ruci izlazi žena. U kesi se naziru spakovane izglancane ženske cipele sa visokim štiklama. Na ulazu je susreće čovek na biciklu: „Da li je majstor u radionici?”

„Jeste. Sad sam uzela cipele”, odgovara očito zadovoljna.

„Evo i ja mu nosim jedne”, reče čovek koji, pošto nasloni bicikl na banderu, zamače kroz kapiju.

To je sigurno majstor Rašina kuća, zaključih, pa uđoh za njim u lepo uređeno dvorište u čijem dnu sa leve strane uočih sobičak sa otvorenim vratima.

„Majstore, može li nešto da bude od ovih starih cipela ili da ih bacam”, pružajući kesu, zapita pridošla mušterija. Ispred njega ugledah majstora Radišu Miladinovića sa cipelom u rukama koju znatiželjno okreće.

„Popustio je konac ovde kod palca, i peta se malo pojela. Može da se popravi. Košta 600 dinara za obe i biće gotovo za sedam dana”, konstatuje Raša.

„Može li nešto pre”, nestrpljiv je vlasnik cipela koji je mislio da im nema spasa.

„Znaš da ne mogu pre, vidi koliko ih imam na čekanju. Probaj kod drugog majstora ako ti je hitno”, savetuje ga obućar.

„Neću kod drugog, doći ću kako si reko”, prihvati čovek ispred mene i krenu iz radnje.

„Dobar dan, majstore, evo i mene za razgovor, kako smo se dogovorili”, skrećem pažnju mom sagovorniku.

„A da, novinar, sedite. Hoćete kafu? Sad će žena da skuva”, ljubazno će domaćin u maloj radionici prepunoj polica sa kalupima i raznim potrepštinama za obućarski zanat. Iznad glave majstora je ikona Svetog Spiridona. Reče mi da je on zaštitnik obućara i zanatlija i da ga slave 25. decembra. Ova slika podseti me na detinjstvo i mog majstora (Voju Šucu?) šustera, kako su tada zvali obućare. Nekada smo svi popravljali obuću kod njega jer je nova bila preskupa.

Majstor Raša je 20 godina radio u privredi. U godinama velike inflacije, početkom devedesetih, ostao je invalid. Tada je prihvatio poziv ujaka, obućara iz Kostolca, da nauči zanat u srednjim godinama. Putovao je svaki dan iz Požarevca do Kostolca i u radnji ujaka radio 12 sati, od sedam do sedam. Za to je dobijao „titovku”, novčanicu od 5.000 tadašnjih dinara. Znači, za nedelju dana zarađivao je svoju invalidsku penziju. I bio mu je zahvalan. Posle osam meseci iskusni majstor ga je otpustio sa savetom da počne samostalno da radi. Radeći, dolazi do saznanja da se najviše isplati čoveku kada radi za sebe pod uslovom da posao radi lepo, pošteno i kvalitetno.

„Trudim se da budem tačan. Kada obećam, da održim datu reč i rok. Nema toga što ne može da se popravi ako ima tehničkih mogućnosti”, kaže moj sagovornik i konstatuje da čovek mora da bude posvećen onome što radi.

Patike umesto salonki

„Sada su interesantne patike. One su napravljene kao obuća za rekreaciju, a mi je nosimo u svim prilikama. Materijali su slabi, tanki i brzo propadaju, ali mogu da se ojačaju i poprave”, nastavlja obućar sa pričom ne prekidajući posao.

Patika koju drži u ruci ima vazdušni đon koji se raspao, sad sve treba da rasturi, napuni đon i ponovo zalepi.

Stari majstori su imali kalupe sa međubrojevima jer se starenjem noga deformiše, pa traži korekcije u odnosu na standardni kalup.

Obuća se sastoji od đona, koji može biti sa ravnom petom, branzule – to je kartonski deo na koji se lepi uložak – i lica cipele. Sada se radi lice sa veštačkim materijalima pošto nema kože zbog nedostatka resursa.

„Na samom početku, posle dva dana rada, naučio sam lekciju od stare bake kojoj nisam mogao da ušijem cipelu jer nisam imao mašinu: ’Sinko, ako misliš da se baviš ovim poslom, moraš da imaš sve alate. Kako ja da ostavim tebi da uradiš fleknice, a drugom majstoru da mi ušije cipelu?’”

Sada mu je radnja puna alata: presa, kalupa, tu su mašine za čišćenje i šivenje, raznobojni konci, igle, klešta i, naravno, obućarski čekić. Ponosi se šivaćom mašinom „durkop” starom preko sto godina. Ona ima najmanju glavu i grajfer sa uglom rada od 360 stepeni, kojom može da uđe u bilo koji deo cipele.

Pošto je ostao bez noge, sam je napravio alate kojima radi.

Na policama su spakovane kese od mušterija sa uredno napisanim imenima, vrstom popravke i rokom isporuke. Sve to čeka majstora.

Bakšiš: odbiti ili primiti

„Kad sam započeo ovaj posao, odlučan sam bio da kvalitetno radim i adekvatno naplatim. Mušterije su bile zadovoljne pa su htele da me časte, a ja sam prepun sebe odbijao. Mislio sam da nisam konobar, pa mi ne treba čast. Došla je u radnju žena da zamenim fleknice na njenim salonkama. Na moju cenu rada od 50 dinara htela je da me časti sa još 10 dinara. Odbio sam. Pored mene je sedeo stariji čovek koji me je posavetovao da uzmem novac i ne uvredim mušteriju. Posle izvesnog vremena ponovo je došla i za isti posao častila me je sa 20 dinara. Poslušao sam savet i prihvatio čast. A ona će: ’Izvini, majstore, što sam ti prošli put dala malo.’ Bruka. Tada sam shvatio: da li će ti mušterija dati dinar, dva, jabuku, treba uzeti da ih ne bi uvredio. To je izražavanje zahvalnosti.”

Evo još jedne mušterije. Nosi patike. Kaže da su nove. Platio ih 130 evra, dva-tri puta ih obuo, a sve se iskrivile. Majstor mu kaže da ih nosi takve kakve su, ali on hoće da ih ojača. „Materijali su loši, tanki. Može da se stavi kožni đon i da se ojačaju. Hoću da uradim, al’ kod mene se čeka red. Ne može biti gotovo pre osam dana. Po podne radim samo jedan sat. Od dva do šest mi je pauza.” Mušterija prihvata i odlazi, a mi nastavljamo razgovor.

Kada su cipele bile od kože, nosili su se blokeji kako bi se zaštitio kožni đon. Sad se najviše radi krpljenje obuće, stavljanje fleknica, zamena pete, stavljanje pendžete, proširivanje obuće.

„Nemam u ovom poslu mnogo para, ali nikad nisam bez njih. Uvek kapne. Imam petoro unučadi i uvek imam za njih, a lepo je kad možeš da pomogneš i familiji”, kaže majstor Raša.

Njegov poslovni život deli se na 20 godina inženjerskog posla, osam meseci učenja kod ujaka i 33 godine samostalnog obućarskog rada. Svakodnevno posao u radnji započinje tako što okadi radnju i pročita molitvu. Na kraju posla takođe izgovori molitvu.

U jedan sat po podne dolazi mu kolega iz druge ulice na kafu. Razmene iskustva i tako se završi prepodnevni rad.

Sutradan ista priča.