Stihovima u nemogućoj misiji

Mladolika, naočita, odevena nenametljivo ali upečatljivo, Dragana Mladenović ostavlja utisak žene koja sigurnim koracima ide kroz život. Sačekala nas je u holu Srpske akademije nauka, gde radi – na poslovima odnosa s javnošću. Ovog puta s posebnim „zadatkom” da priča o sebi, s obzirom na to da se više od dve decenije vrlo uspešno bavi pisanjem za decu i odrasle. Objavila je nekoliko zbirki poezije. Knjiga „Rodbina” prevedena je na nemački i švedski, a pesme su joj prevođene na italijanski, engleski, francuski, grčki, mađarski i slovenački. Dobitnica je najstarije nagrade za dečju književnost „Neven” u kategoriji beletristike za zbirku dečjih pesama „Tri, četiri, sad – hajde da se poeziramo” u izdanju „Kreativnog centra”, nakon što je za zbirku „Kad stvari poljude” osvojila prestižno priznanje „Duško Radović”. Njemu je prethodilo „Srebrno Gašino pero” za dečju novelu „Igra skrivanja”...

Dragana Mladenović se poigrava rečima, značenjima i smislom pokazujući najmlađima da i jezik može biti neiscrpan izvor igre.

– Mnogo godina pisala sam samo poeziju za odrasle. Tek sam se pre desetak godina oprobala u stvaranju za decu i otkrila u sebi više razigranosti nego što sam verovala da postoji. Moja poezija za odrasle je angažovana, pomalo gorka i sirova, i bavi se važnim i često škakljivim temama. Stvaranje za decu podrazumeva drugačiji vokabular, teme prilagođene najmlađima i razmišljanje na koji način da to što pišem učinim interaktivnijim – kaže Mladenovićeva za „Magazin”.

Reka je probila branu

Prvu knjigu je objavila 2003. godine. Tome je, kako kaže, prethodilo spremanje poslednjeg ispita na Filološkom fakultetu – srpske književnosti 20. veka kod profesora Novice Petkovića.

– Svako ko je prolazio kroz to iskustvo zna koja je to količina teksta koju je valjalo pročitati i usvojiti. Kada sam ga položila, imala sam osećaj da ću eksplodirati i da ne mogu više da zadržim snažan stvaralački naboj. I tako je krenulo, kao reka koja je probila branu. Pesme su, potom, dobijale nagrade na raznim konkursima, a jedna od njih – „Kanada”, takoreći numerička pesma o momku koji sanja da pobegne u Kanadu – dovela me je i do prve knjige. 

Danas je sve manje interesovanja za poetsku reč, kako naći inspiraciju?

– Pišem o temama koje pritiskaju i mene i ovo društvo. S tim u vezi, pre se može reći da teme nalaze mene, a ne ja njih – odgovara kratko.

Dragana je rođena u Frankenbergu, u Nemačkoj, ali je tamo provela samo prvih godinu dana. Zbog polaska u školu starije sestre, roditelji su prelomili i vratili se u Srbiju. Pamti detinjstvo puno slobode, igre, mašte, druženja, ali i odgovornosti i dobro izgrađenog osećaja za zajednicu. Volela je da crta i svi su mislili da će krenuti tim putem. Ali priznaje da ju je književnost u nekom trenutku sasvim zaokupila. Dodaje da njena familija više naginje vizuelnim umetnostima nego pisanju: sestra je završila keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti i time se profesionalno bavi, pa su sad i njena deca krenula sličnim stopama.

Dragana danas ima odgovoran posao u SANU:

– Bila sam urednica kulture u nedeljniku „Pančevac”. Iskustvo koje sam stekla radeći u najstarijem nedeljniku na srpskom jeziku na Balkanu mnogo mi pomaže jer tačno znam šta je sve potrebno mojim kolegama novinarima kako bi napravili prilog ili napisali vest i veoma se trudim da im maksimalno olakšam posao. Međutim, to je samo jedan segment mog posla u SANU i sve uspevam da uradim zahvaljujući svojim sjajnim i izuzetno profesionalnim koleginicama i kolegama.

Osmogodišnja ćerka kao kritičar

Svako jutro putuje na posao iz Pančeva u centar Beograda, ali joj to, kaže, ne pada teško jer je po povratku kući čekaju ćerke i suprug. I gde se tu udene vreme za stvaranje?

– Vremena za pisanje nikada nema dovoljno i to je prilično frustrirajuće. I sama se iznenadim kada shvatim da sam dosta produktivna budući da, bukvalno, stvaram na marginama vremena. Iako odgajanje dece traži veliko posvećivanje, mnogo pažnje i vremena, da nije Kati (17) i Irine (8), ne znam ni da li bih pisala, niti u kom pravcu bi se moje stvaralaštvo odvijalo. Posebno mi je za pisanje za decu dragocena osmogodišnja Irina. Ona obožava književnost i veoma je stroga kritičarka. Ne samo da mi otvoreno (po)kaže da je nešto dosadno i zamorno ili smešno i zabavno, već ume i da mi svojim savetima pomogne u kreiranju teksta. Eto, baš mi je sinoć, kada sam joj čitala rukopis u nastajanju „Mira iz svemira” rekla da je početak bio zanimljiviji od onog što sam naknadno dodala. I bila je u pravu – kaže naša sagovornica.  

Ona priznaje da je veliki izazov danas zadržati pažnju mališana. Dragana je našla „čarobnu formulu”, ona nastoji da svoje čitaoce uključi u tekst. Zato im podmeće uljeze, pravi za njih pesničke žmurke, rimovane lavirinte i poetske igre memorije.

– Još je zahtevniji proces kada je reč o prozi. Konkurencija čitanju sada su mobilni telefoni i računari, dakle uređaji koji im nude i igrice, i druženje, i filmove, i muziku, i pravljenje raznih pametnih i glupih sadržaja. Samim tim, jasno mi je da se za njihovu pažnju valja boriti štivom koje im je pre svega interesantno. Eto, s tim mislima pristupam svakom novom projektu – kaže Milovanovićeva.

Prijatno je iznenađena s koliko pažnje deca prate jezičke mozgalice i uživaju da budu pitana, da rešavaju zadatke i pokažu koliko su pametna, brza i vešta.

I suprug Slobodan Bubnjević piše, pa pitamo kako izgleda kad dva pisca žive pod istim krovom?

– Slobodan je izuzetan u svakom smislu. Vrlo pronicljiv i informisan, a sve što napiše – bilo da je reč o prozi ili naučnopopularnim knjigama – plod je temeljnog proučavanja i vrlo ozbiljnog promišljanja. Dok sam pisala samo poeziju, često sam ga kritikovala što ne piše uvek kada mu se ukaže prilika, kao što ja činim, već čeka da ima dobar „komad” vremena. Tek kada sam počela da pišem prozu, shvatila sam koliko je iscrpljujuće izlaziti iz sveta romana i vraćati se u njega nakon što ti je pažnja prekinuta. Čak i ja više nemam volju da ulazim u započeti roman kada pred sobom nemam bar dva „prazna” dana – iskrena je Dragana.

Ona je objavila deset zbirki poezije za odrasle, među kojima su najviše pažnje privukle angažovane knjige: „Rodbina” o ratnim zbivanjima devedesetih.

„Slova ljubve” i „Femicid i druge pesme” su potresna kolekcija pesama o ženama i njihovom mestu u svetu koji su kreirali muškarci, koji taj isti svet vodi u ratove, podele, mržnju. Nova zbirka poezije „Robotka”, nedavno nagrađena priznanjem „Milica Stojadinović Srpkinja”, „poput oštrog noža seče meko tkivo ovdašnjeg patrijarhata”.

Dominovina

Dragana je poznata i po brojnim kovanicama, koje je smislila, a kako kaže, najviše joj se dopada – dominovina.

– Radi se o tačkicama s domina koje su u zbirci „Kad stvari poljude” pobegle u baštu i odlučile da se više nikada ne vrate u dominovinu – kaže pesnikinja.

U toj zbirci čitaoce očekuje neobična i zabavna čitalačka avantura, čiji su glavni junaci stvari, koje se, kada poljude, ponašaju vrlo čudno, čak čudnije nego ljudi. Viljuška će poverovati da je muzički instrument, kredencu će ispasti zub, nevaspitani flomasteri išaraće celu kuću, a tegla će zatražiti da joj se vrate svi njeni kornišoni.

Uzori

Pričajući o uzorima naša sagovornica objašnjava da joj je, kako vreme prolazi, sve jasnije da nas zapravo oblikuje sve što čitamo, gledamo i slušamo.

– Postaje mi teško da otkrijem odakle sve stižu impulsi koji završe u nekoj mojoj knjizi. U tom kolopletu uticaja, Duško Radović definitivno ima svoje mesto. Za mrvicu više ima Vojislav Despotov, pesnik i prozaista, o čijoj sam poeziji pisala magistarski rad. Iako je pisao samo za odrasle, njegova poezija mi je prava riznica ideja u stvaralaštvu za decu.