Стиховима у немогућој мисији

Младолика, наочита, одевена ненаметљиво али упечатљиво, Драгана Младеновић оставља утисак жене која сигурним корацима иде кроз живот. Сачекала нас је у холу Српске академије наука, где ради – на пословима односа с јавношћу. Овог пута с посебним „задатком” да прича о себи, с обзиром на то да се више од две деценије врло успешно бави писањем за децу и одрасле. Објавила је неколико збирки поезије. Књига „Родбина” преведена је на немачки и шведски, а песме су јој превођене на италијански, енглески, француски, грчки, мађарски и словеначки. Добитница је најстарије награде за дечју књижевност „Невен” у категорији белетристике за збирку дечјих песама „Три, четири, сад – хајде да се поезирамо” у издању „Креативног центра”, након што је за збирку „Кад ствари пољуде” освојила престижно признање „Душко Радовић”. Њему је претходило „Сребрно Гашино перо” за дечју новелу „Игра скривања”...

Драгана Младеновић се поиграва речима, значењима и смислом показујући најмлађима да и језик може бити неисцрпан извор игре.

– Много година писала сам само поезију за одрасле. Тек сам се пре десетак година опробала у стварању за децу и открила у себи више разиграности него што сам веровала да постоји. Моја поезија за одрасле је ангажована, помало горка и сирова, и бави се важним и често шкакљивим темама. Стварање за децу подразумева другачији вокабулар, теме прилагођене најмлађима и размишљање на који начин да то што пишем учиним интерактивнијим – каже Младеновићева за „Магазин”.

Река је пробила брану

Прву књигу је објавила 2003. године. Томе је, како каже, претходило спремање последњег испита на Филолошком факултету – српске књижевности 20. века код професора Новице Петковића.

– Свако ко је пролазио кроз то искуство зна која је то количина текста коју је ваљало прочитати и усвојити. Када сам га положила, имала сам осећај да ћу експлодирати и да не могу више да задржим снажан стваралачки набој. И тако је кренуло, као река која је пробила брану. Песме су, потом, добијале награде на разним конкурсима, а једна од њих – „Канада”, такорећи нумеричка песма о момку који сања да побегне у Канаду – довела ме је и до прве књиге. 

Данас је све мање интересовања за поетску реч, како наћи инспирацију?

– Пишем о темама које притискају и мене и ово друштво. С тим у вези, пре се може рећи да теме налазе мене, а не ја њих – одговара кратко.

Драгана је рођена у Франкенбергу, у Немачкој, али је тамо провела само првих годину дана. Због поласка у школу старије сестре, родитељи су преломили и вратили се у Србију. Памти детињство пуно слободе, игре, маште, дружења, али и одговорности и добро изграђеног осећаја за заједницу. Волела је да црта и сви су мислили да ће кренути тим путем. Али признаје да ју је књижевност у неком тренутку сасвим заокупила. Додаје да њена фамилија више нагиње визуелним уметностима него писању: сестра је завршила керамику на Факултету примењених уметности и тиме се професионално бави, па су сад и њена деца кренула сличним стопама.

Драгана данас има одговоран посао у САНУ:

– Била сам уредница културе у недељнику „Панчевац”. Искуство које сам стекла радећи у најстаријем недељнику на српском језику на Балкану много ми помаже јер тачно знам шта је све потребно мојим колегама новинарима како би направили прилог или написали вест и веома се трудим да им максимално олакшам посао. Међутим, то је само један сегмент мог посла у САНУ и све успевам да урадим захваљујући својим сјајним и изузетно професионалним колегиницама и колегама.

Осмогодишња ћерка као критичар

Свако јутро путује на посао из Панчева у центар Београда, али јој то, каже, не пада тешко јер је по повратку кући чекају ћерке и супруг. И где се ту удене време за стварање?

– Времена за писање никада нема довољно и то је прилично фрустрирајуће. И сама се изненадим када схватим да сам доста продуктивна будући да, буквално, стварам на маргинама времена. Иако одгајање деце тражи велико посвећивање, много пажње и времена, да није Кати (17) и Ирине (8), не знам ни да ли бих писала, нити у ком правцу би се моје стваралаштво одвијало. Посебно ми је за писање за децу драгоцена осмогодишња Ирина. Она обожава књижевност и веома је строга критичарка. Не само да ми отворено (по)каже да је нешто досадно и заморно или смешно и забавно, већ уме и да ми својим саветима помогне у креирању текста. Ето, баш ми је синоћ, када сам јој читала рукопис у настајању „Мира из свемира” рекла да је почетак био занимљивији од оног што сам накнадно додала. И била је у праву – каже наша саговорница.  

Она признаје да је велики изазов данас задржати пажњу малишана. Драгана је нашла „чаробну формулу”, она настоји да своје читаоце укључи у текст. Зато им подмеће уљезе, прави за њих песничке жмурке, римоване лавиринте и поетске игре меморије.

– Још је захтевнији процес када је реч о прози. Конкуренција читању сада су мобилни телефони и рачунари, дакле уређаји који им нуде и игрице, и дружење, и филмове, и музику, и прављење разних паметних и глупих садржаја. Самим тим, јасно ми је да се за њихову пажњу ваља борити штивом које им је пре свега интересантно. Ето, с тим мислима приступам сваком новом пројекту – каже Миловановићева.

Пријатно је изненађена с колико пажње деца прате језичке мозгалице и уживају да буду питана, да решавају задатке и покажу колико су паметна, брза и вешта.

И супруг Слободан Бубњевић пише, па питамо како изгледа кад два писца живе под истим кровом?

– Слободан је изузетан у сваком смислу. Врло проницљив и информисан, а све што напише – било да је реч о прози или научнопопуларним књигама – плод је темељног проучавања и врло озбиљног промишљања. Док сам писала само поезију, често сам га критиковала што не пише увек када му се укаже прилика, као што ја чиним, већ чека да има добар „комад” времена. Тек када сам почела да пишем прозу, схватила сам колико је исцрпљујуће излазити из света романа и враћати се у њега након што ти је пажња прекинута. Чак и ја више немам вољу да улазим у започети роман када пред собом немам бар два „празна” дана – искрена је Драгана.

Она је објавила десет збирки поезије за одрасле, међу којима су највише пажње привукле ангажоване књиге: „Родбина” о ратним збивањима деведесетих.

„Слова љубве” и „Фемицид и друге песме” су потресна колекција песама о женама и њиховом месту у свету који су креирали мушкарци, који тај исти свет води у ратове, поделе, мржњу. Нова збирка поезије „Роботка”, недавно награђена признањем „Милица Стојадиновић Српкиња”, „попут оштрог ножа сече меко ткиво овдашњег патријархата”.

Доминовина

Драгана је позната и по бројним кованицама, које је смислила, а како каже, највише јој се допада – доминовина.

– Ради се о тачкицама с домина које су у збирци „Кад ствари пољуде” побегле у башту и одлучиле да се више никада не врате у доминовину – каже песникиња.

У тој збирци читаоце очекује необична и забавна читалачка авантура, чији су главни јунаци ствари, које се, када пољуде, понашају врло чудно, чак чудније него људи. Виљушка ће поверовати да је музички инструмент, креденцу ће испасти зуб, неваспитани фломастери ишараће целу кућу, а тегла ће затражити да јој се врате сви њени корнишони.

Узори

Причајући о узорима наша саговорница објашњава да јој је, како време пролази, све јасније да нас заправо обликује све што читамо, гледамо и слушамо.

– Постаје ми тешко да откријем одакле све стижу импулси који заврше у некој мојој књизи. У том колоплету утицаја, Душко Радовић дефинитивно има своје место. За мрвицу више има Војислав Деспотов, песник и прозаиста, о чијој сам поезији писала магистарски рад. Иако је писао само за одрасле, његова поезија ми је права ризница идеја у стваралаштву за децу.