Kad ideja padne na plodno tle

Na gotovo četiri nivoa Muzeja savremene umetnosti u Beogradu postavljena je obimna, retrospektivna izložba „Svetlucavo prijateljstvo” vajara Zdravka Joksimovića, profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, predstavnika umetničkog talasa koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka bio poznat pod imenom „nova beogradska skulptura”. Osim po uspešnom i doslednom stvaralačkom putu, javnosti je, između ostalog, poznat i kao autor spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju, kao i po skulpturi Karla Maldena ispred Jugoslovenske kinoteke. Zdravko Joksimović je lucidan umetnik, njegova igra najrazličitijim materijalima iznedri korpus inteligentnih, duhovitih, asocijativnih, ironičnih, poetičnih radova. A takvog umetnika nagradila je i „Politika” 2016. za izložbu „Reanimacija umetnika”. Kustos izložbe u Muzeju na Ušću je uvek do maksimuma posvećeni – Miroslav Karić.

Izložba „Svetlucavo prijateljstvo” predstavlja retrospektivu radova nastajalih od osamdesetih godina prošlog veka do danas. Kakav je vaš lični utisak kad pogledate unazad?

Ja baš i nisam čovek koji voli da se osvrće unazad, ali retrospektiva vas, hteli vi to ili ne, podseti na sve ono što ste radili proteklih decenija. Ova retrospektiva sažima moj profesionalni i pedagoški rad. Pogled unazad me upozorava da sam, možda, previše eksperimentisao. To „istraživanje” je imalo dodatni motiv. Kao pedagog, „prisiljeni” ste da prvo sebi pojasnite koja su to izražajna sredstva koja pripadaju skulpturi kao mediju i kako se ona u praksi koriste da biste na najbolji način materijalizovali vašu ideju. Istraživanje tih specifičnih izražajnih sredstava me je podsticalo da eksperimentišem. S druge strane, mojoj analitičkoj prirodi su prijali takvi „domaći zadaci”. Volumen, površina, ritam, kompozicija itd. kompleksni su likovni problemi. I dalje sam fasciniran njihovim izražajnim mogućnostima, odnosno njihovom prilagodljivošću tehničkim mogućnostima savremenih mašina i alata. Na primer, zanimljivo je na koliko se sve načina jedan crtež može transformisati a da ne izgubi od svoje likovne vrednosti. Nije lako odupreti se tim tehnološkim „novotarijama”. One i te kako mogu da vam olakšaju onaj deo stvaralačkog postupka koji je nekad iziskivao dugotrajno izvođenje. Ova retrospektiva mi takođe pruža uvid u to da sam radom u radionici SKC-a krajem osamdesetih napravio radikalan korak u oslobađanju od akademskog nasleđa i da radovi iz tog perioda i danas izgledaju sveže i celovito.

Poznati ste po tome što eksperimentišete materijalima. Da li materijal izaziva ideju ili obratno?

Ja ne marim mnogo za redosled, tako da mi nije važno ko je odgovoran za pokretanje kreativnog postupka. Ponekad je to materijal, odnosno moj odgovor na „ono” što me u tom materijalu privlači. Takođe, i ideja može biti toliko uporna da vas ne ostavlja na miru sve dok joj ne nađete pravo rešenje. Umetnički putevi su najčešće toliko isprepleteni da na kraju nije ni važno kako je sve počelo. Ponekad vas materijal prisili da promenite pa čak i da napustite početnu ideju. Stvaralački postupak ima svoje zakonitosti i na vama je da budete dovoljno mudri da ih sledite.

Imate li omiljeni materijal?

Nemam, ali je izražajnost materijala nešto do čega mi je veoma stalo. Volim da u netipičnim materijalima „probudim” tu izražajnost. Na drugom nivou izloženi su radovi kod kojih dominira boja, površina i kompozicija. Dakle, klasična problematika koju obično povezujemo sa dvodimenzionalnim radovima. Od materijal koji su korišćeni ima svega jedino nema ulja na platnu. I u tome, ako tako mogu da kažem, preovladava moja skulptorska priroda.

Izložba nosi naziv „Svetlucavo prijateljstvo”. Taj rad inspirisan je konturom mape nekadašnje Jugoslavije. Mapa je, međutim, dobila neko drugo značenje...

Mapa bivše Juge je najsnažnija asocijacija koja se nameće kao polazište ovog vizuelnog rebusa. Ja sam ponudio čitav niz referentnih putokaza i ostavio svakom da pronađe i da odabere kojim će putem krenuti u tumačenje. Time se tumačenje ovog rada prepušta ličnim, emotivnim, nostalgičnim i drugim privatnim diskursima, stavovima i pogledima koji o ovom periodu naše istorije vrlo imaju šta da kažu. Naposletku, na ovoj pohabanoj mapi Srbija je ograničena i uokvirena novogodišnjim lampicama koje trepere kao da živimo u večitom slavlju i veselju. Drugim rečima, sve što nađete u ovom radu tiče se vašeg doživljaja i vašeg tumačenja. Kako god da odgovorite, nećete pogrešiti.

Danas je reč „Jugoslavija” ili „Jugosloven” gotovo prezrena u bivšim republikama te zemlje. Kakav je vaš stav o tome?

Nemoguće je izbrisati svoju prošlost. Kako je govorio Hrabal: „Ne možete da se otparate od svoje epohe.” Moje godište (1960) je godište tranzicije. Dobro pamtim transformaciju jedne zemlje koje više nema.

Veliki deo vaših radova u osnovi ima bavljenje ljudskom figurom...

Čovek je velika i večita zagonetka. I pored tehnološkog napretka, kojim smo fascinirani, ne nalazimo odgovore na najupornija pitanja o moralnosti i pravednosti. Odakle toliko zla kome ne nalazimo uzrok? Imam utisak da je sve zloupotrebljeno. Relativizacija svega je perfidna strategija koja razara bilo koji poredak zasnovan na normalnosti, ako je, uopšte, i taj pojam i njegovo značenje preživelo pomenutu pošast relativizacije. Sve što se dešava danas ima prizvuk nedokučivog i neobjašnjivog. Ljudska figura, to jest čovek obdaren svešću i dalje traga za smislom. Galopirajuća veštačka inteligencija ova pitanja čini zabrinjavajuće aktuelnim. Kao i uvek, svako će morati da potraži svoj odgovor.

Za skulpturu „Gde se ovde predaje cveće” inspirisao vas je i čovek koji je bio model studentima na Fakultetu likovnih umetnosti. Period nastanka te skulpture poklapa se negde sa raspadom zemlje i nosi određenu metaforu u tom smislu...

Figura koju sam napravio je „model” metafore o zemlji koja se postepeno i trajno transformisala u nešto što se moglo predvideti, ali se ništa nije uradilo da se to spreči. Dopustili smo da se taj točak sudbine otkotrlja onako kako nam je predodređeno. Postepene transformacije se teže primete jer naše prilagođavanje pripada inerciji koja se definiše kao najjača ljudska energija. Spazam ove figure je progresivan i konačan. „Gde se ovde predaje cveće” govori o njegovoj nameri da poseti Titov grob, kultno mesto koje čuva sećanje na bezbrižnost i sigurnost, odnosno tu nostalgičnu predstavu da je sve bilo potaman. Zato on stoji na petokraki-plasteniku u kojem se gaji iluzija da je i dalje sve u redu. Ovo bi bilo grubo čitanje angažovanosti koju neki rad može da ima. Ovaj rad postavlja pitanje kolektivne transformacije koja se zvanično nikada nije dogodila. Zapravo, govori o duhovnoj transformaciji čije razmere je nemoguće utvrditi.

Angažovanost čitamo i u radu sa zastavama fudbalskih klubova, gde su, umesto imena klubova, ispisane parole koje su zemlje agresori koristile kao nazive svojih vojnih operacija. Koja je poruka ovog rada?

Ovaj rad ima nedvosmislenu antiratnu poruku. Mi već dugo živimo u svetu sporta i razonode. Preplavljeni smo, na dnevnom nivou, bezbrojnim snimcima najnovijih ratnih razaranja. Nije teško razaznati da iza svega stoji pohlepa, odnosno nečiji interes koji je presvučen licemernim izgovorima o ljudskim pravima i svim tim eufemizmima na koje smo kolektivno oguglali i postali imuni. Ovaj rad citira nazive sedam akcija NATO-a sprovedenih na ovim prostorima bez odobrenja Ujedinjenih nacija. Ukrštanje ratne mašinerije i sporta samo evidentira da su se tokovi novca oteli kontroli. Portikla za bebe na mestu faraonske kartuše govori o nevinim žrtvama koje agresori „opravdavaju” kolateralnom štetom. Semantički okvir ovog rada „računa” da će vizuelna zabluda biti razrešena samim prepoznavanjem da se radi o nazivima akcija NATO-a. Sve dotle ovaj rad pripada prepoznatljivoj ikonografiji sportskog spektakla. Ako nam je sport dovoljan da zaboravimo realnost, onda ništa – pravac kladionica. Mada se i u ratu navija, zar ne?

Na izložbi je moguće videti i seriju „Fiziološki status”, u kojoj je i rad „Tvoje telo zaslužuje najbolje”. Kakav je vaš vajarski odnos prema ljudskom telu?

Naše telo, to smo mi. Telo će uvek biti odraz vremena. Odnos prema telu se menja isto toliko koliko i prema svemu što smatramo da pripada razvoju, progresu i napretku, odnosno mantri o (tehnološkom) usponu savremene civilizacije. Već dugo razmišljam da ponovo izvajam Degaovu balerinu sa svim dodacima sa kojima se danas prepoznaju tinejdžerke. Telo mora stalno da se apgrejduje da bi bilo socijalizovano po meri svevišnje industrije. To vam dođe kao redovno održavanje, kao sistematski pregled, kao održavanje klime.

Ova serija biće zamenjena tokom trajanja postavke drugim radovima. O čemu je reč?

Reč je o tome da određene cikluse, odnosno teme kojima sam se bavio, Miroslav Karić, kustos izložbe, i ja nismo hteli da predstavimo malim brojem radova jer bi to umanjilo njihovu konceptualnost. Takođe, hteli smo da određene celine zadrže svoju tematsku prepoznatljivost, kao i semantičku čitljivost.

Koliko umetnik treba da bude uporan da bi dobio u finalu ono što želi, pokazuje, između ostalih, i rad „Import from China”, za koji ste morali da nađete specifične olovke i obiđete ne znam koliko knjižara u gradu ili šire...

Umetnost, moram to da priznam, podrazumeva i zaludnost koja prati svaki kreativni proces. Postoje radovi koji nastaju u atmosferi u kojoj imate osećaj da je sve vreme ovoga sveta vaše. I kada verujete da je zrno vaše ideje palo na plodno tle. I da je sve ostalo stvar vaše osetljivosti, upornosti i koncentracije. Tada možete od opiljaka koji nastaju zarezivanjem olovaka da izatkate mali, skromni, drveni sedefasti ćilim.

Kada sebi kažete: „Skulptura je završena”?

To mi onaj odozgo šapne. Ja ga samo poslušam. S godinama i iskustvom lakše je čuti njegov glas.