Kako rasuđujemo, tako sudimo
Dobar čovek polazi od toga da svi ljudi, kao on, pošteno nastupaju; loš čovek polazi od toga da su svi ljudi, kao on, skloni prevarama.
Rasuđivanje je najviša vrednost čoveka. Rasuđivanje po Duhu istine. Kad čovek tako rasuđuje, on zna svoje mesto u svetu, zna šta se od njega očekuje i kako valja činiti; on jasno prepoznaje šta je dobro, a šta je zlo; on zna šta koju vrednost ima...
Kako rasuđujemo, tako sudimo.
Sudimo po meri svog duhovnog bića. Čovek predan dobru sudi po vrlinama; čovek sklon grehu sudi po manama.
Dobar čovek polazi od toga da svi ljudi, kao on, pošteno nastupaju; loš čovek polazi od toga da su svi ljudi, kao on, skloni prevarama. Otuda se dešava da pošten čovek, u zabludi svojoj, bude prevaren od čoveka podlih namera, a da nepošten čovek ušićari (umnoži greh svoj) na dobrodušnosti poštenog čoveka. Zato je na svet potrebno gledati otvorenih očiju.
Čovek sudi po zakonu koji u sebi nosi. Sudi po merilima vrednosnog sistema za koji se opredelio i koji sledi. Kako na čoveka i na svet gleda, tako o čoveku i o svetu sudi.
Čoveku je dat dar slobode, s tim što uz slobodu ide odgovornost. Odgovorni smo za sve što činimo. Odgovorni smo i za to kako sudimo. S takvog stanovišta mogu se tumačiti reči jevanđelja: „Ne sudite, da vam se ne sudi; jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam suditi; i kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti.”
Ove Hristove reči Sveti Jovan Kronštatski tretira kao opšti zakon o ponašanju čoveka prema ljudima.
Kad čovek sudi, on se postavlja iznad onoga kome sudi. I tako se nađe na putu gordosti. A gordošću čovek se izobličava, gubi svojstva božjeg bića.
Odgovoran čovek uvek polazi od sebe. Zato Hristos na kraju Besede na gori kazuje: „A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš?” Oni koji tako čine licemerje svoje pokazuju.
Čovek je pozvan da služi Bogu i čoveku, a ne da se postavlja iznad čoveka, pri čemu bi neki da idu i dalje.
Nema čoveka da ne greši. Da li to onda znači da čovek treba svakog čoveka da osudi?! Kuda bi to vodilo?! Osuđuje se greh a ne počinilac greha. Teško je, a nekad i nemoguće dokučiti šta se u čijem duhovnom biću dešava: da li je svesno ili nesvesno, hotimično ili nehotično, da li je iz kakve velike muke ili neke druge nevolje greh učinio. Čoveku treba pomoći da ne greši, da izađe na pravi put. Ljubavlju se čovek isceljuje i podiže.
Ne pomaže se osuđivanjem, nego kazivanjem istine – u ljubavi. Istinu da kažemo tako da ne povredimo onoga kome kazujemo.
Samo Bog zna šta je u čovečjem srcu. Zato apostol Pavle piše: „Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi.”
A Sveti Isak Sirin ukazuje da se osuđivanjem gubi plod ljubavi. Kaže: „Bog hoće prvo ljubav, pa onda ostale vrline. Šta vredi ako postiš i ne jedeš meso, ali osuđivanjem jedeš meso brata svoga? Zar Bog prima takav post? Nikada! Naprotiv, On odvraća lice svoje od tebe.”
Zato savetuje: „Mi da brinemo samo za svoju dušu. Što se tiče drugih ljudi, da se molimo da ih prosveti Bog, jer nije naše da izobličujemo sagrešenja drugih ljudi. Delo suđenja pripada Bogu.”
Sveti Isak Sirin veli i ovo: „Čovek koji se bavi samo svojim sagrešenjima jeste razuman i u njemu obitava Duh Sveti. Ima mir u srcu. Dok duša onoga koji osuđuje liči uzburkanom moru. U njemu se ustoličio đavo.”
I eto kako čovek pada na već prvom koraku puta do vrlina, na strmom rasponu između mira i ljubavi. Ako nema mira, ne može do ljubavi stići.
Osuđivanjem čovek nesvesno pokazuje koliko je duhovno oboleo.
Nismo mi ovde da sudimo, nego da činimo tako da mi osuđeni ne budemo!
Na sudu je da sudi. Volja ljudi se sabira i konstituiše – volju narodnu. Narod neposredno ili preko svojih predstavnika donosi zakon, kojim se uređuju odnosi u društvu, po kojem se sudi. Zakon ishodi iz duhovnog stanja naroda. Prilike zakon menjaju. Ne vrednuje se uvek sve na isti način. Volja narodna stvara ambijent u kojem će se zapatiti, urušavati, čuvati i(li) podsticati određene vrednosti i određeni model ponašanja. Zato je korisno vaspitavati i jačati volju čoveka da dobro čini. Pritom imati u vidu da se za dušu čoveka bore i oni koji zlo čine. Nažalost, u nedovoljno organizovanom društvu biva da oni koji vuku nadole budu uporniji od onih koji bi trebalo da vuku nagore. U takvim prilikama zemlja toga društva u zakorovljenu njivu se pretvara, a najistaknutiji u opiranju da tako ne bude bivaju ismevani, ponižavani i uklanjani.
I tu se pokazuje da je sve do čoveka!
