Како расуђујемо, тако судимо
Добар човек полази од тога да сви људи, као он, поштено наступају; лош човек полази од тога да су сви људи, као он, склони преварама.
Расуђивање је највиша вредност човека. Расуђивање по Духу истине. Кад човек тако расуђује, он зна своје место у свету, зна шта се од њега очекује и како ваља чинити; он јасно препознаје шта је добро, а шта је зло; он зна шта коју вредност има...
Како расуђујемо, тако судимо.
Судимо по мери свог духовног бића. Човек предан добру суди по врлинама; човек склон греху суди по манама.
Добар човек полази од тога да сви људи, као он, поштено наступају; лош човек полази од тога да су сви људи, као он, склони преварама. Отуда се дешава да поштен човек, у заблуди својој, буде преварен од човека подлих намера, а да непоштен човек ушићари (умножи грех свој) на добродушности поштеног човека. Зато је на свет потребно гледати отворених очију.
Човек суди по закону који у себи носи. Суди по мерилима вредносног система за који се определио и који следи. Како на човека и на свет гледа, тако о човеку и о свету суди.
Човеку је дат дар слободе, с тим што уз слободу иде одговорност. Одговорни смо за све што чинимо. Одговорни смо и за то како судимо. С таквог становишта могу се тумачити речи јеванђеља: „Не судите, да вам се не суди; jер каквим судом судите, онаквим ће вам судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.”
Ове Христове речи Свети Јован Кронштатски третира као општи закон о понашању човека према људима.
Кад човек суди, он се поставља изнад онога коме суди. И тако се нађе на путу гордости. А гордошћу човек се изобличава, губи својства божјег бића.
Одговоран човек увек полази од себе. Зато Христос на крају Беседе на гори казује: „А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?” Они који тако чине лицемерје своје показују.
Човек је позван да служи Богу и човеку, а не да се поставља изнад човека, при чему би неки да иду и даље.
Нема човека да не греши. Да ли то онда значи да човек треба сваког човека да осуди?! Куда би то водило?! Осуђује се грех а не починилац греха. Тешко је, а некад и немогуће докучити шта се у чијем духовном бићу дешава: да ли је свесно или несвесно, хотимично или нехотично, да ли je из какве велике муке или неке друге невоље грех учинио. Човеку треба помоћи да не греши, да изађе на прави пут. Љубављу се човек исцељује и подиже.
Не помаже се осуђивањем, него казивањем истине – у љубави. Истину да кажемо тако да не повредимо онога коме казујемо.
Само Бог зна шта је у човечјем срцу. Зато апостол Павле пише: „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи.”
А Свети Исак Сирин указује да се осуђивањем губи плод љубави. Каже: „Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе.”
Зато саветује: „Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу.”
Свети Исак Сирин вели и ово: „Човек који се бави само својим сагрешењима јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.”
И ето како човек пада на већ првом кораку пута до врлина, на стрмом распону између мира и љубави. Ако нема мира, не може до љубави стићи.
Осуђивањем човек несвесно показује колико је духовно оболео.
Нисмо ми овде да судимо, него да чинимо тако да ми осуђени не будемо!
На суду је да суди. Воља људи се сабира и конституише – вољу народну. Народ непосредно или преко својих представника доноси закон, којим се уређују односи у друштву, по којем се суди. Закон исходи из духовног стања народа. Прилике закон мењају. Не вреднује се увек све на исти начин. Воља народна ствара амбијент у којем ће се запатити, урушавати, чувати и(ли) подстицати одређене вредности и одређени модел понашања. Зато је корисно васпитавати и јачати вољу човека да добро чини. Притом имати у виду да се за душу човека боре и они који зло чине. Нажалост, у недовољно организованом друштву бива да они који вуку надоле буду упорнији од оних који би требало да вуку нагоре. У таквим приликама земља тога друштва у закоровљену њиву се претвара, а најистакнутији у опирању да тако не буде бивају исмевани, понижавани и уклањани.
И ту се показује да је све до човека!
