Dete u nama
Ono čuva uspomene, emocije i iskustva iz naših ranih godina pa je za proces promena bitno isceljenje rana iz detinjstva. Nekada pomogne pisanje, a ponekad je neophodna psihoterapija
Isceljenje „unutrašnjeg deteta” postaje sve popularnija tema u oblasti samopomoći i mentalnog zdravlja. Odnosi se na deo nas samih koji čuva uspomene, emocije i iskustva iz naših ranih godina. Ova iskustva, bilo pozitivna ili negativna, mogu značajno uticati na emocionalno stanje osobe i određivati njen život u odraslom dobu.
Lečenje „unutrašnjeg deteta” podrazumeva suočavanje s ranama iz prošlosti, njihovo prihvatanje, podsticanje samosaosećanja i dopuštanje sebi da se ponovo povežemo s nevinošću, radoznalošću i radošću detinjstva.
Rana na duši
Bez obzira na to da li je naša „rana” na duši nastala zbog toga što smo se često selili iz jednog grada u drugi, zbog fizičkog ili psihološkog zlostavljanja ili zbog raspada porodice, bol koji je iz toga proistekao ostaje s nama do kraja života. Često taj bol izbije i iznenada podseti osobu na detinjstvo.
Kako posle niza godina uspostaviti kontakt s onim što se dešavalo u detinjstvu, bila je tema kojim se bavio američki časopis „Psihologija danas”. Jedna od poruka je i da, ako se povežemo s dečakom ili devojčicom u nama i radimo na isceljenju „unutrašnjeg deteta”, moguće je proniknuti u koren strahova i fobija koje nas muče u odraslom dobu, kao i sagledati životne obrasce koje smo sledili. Kada počnemo da ih razumemo, onda se može dogoditi nešto poput magije – isceljenje i transformacija.
Aleks Miler pokušala je da objasni kako „unutrašnje dete” biva povređeno. Podsetila je da su nemački filozofi verovali da je potrebno ugušiti dečju živost kako bi odrasli mogli da ih kontrolišu. U svojoj evropskoj porodici razumela je pravilo da „deca treba da se vide, ali ne i da se čuju” i tek je kao odrasla osoba shvatila koliko je to bilo ranjavajuće.
Tič Nat Han, budistički učitelj i mirovni aktivista, govorio je da u svakom od nas živi mlado, pateće dete i da, kako bismo se zaštitili od buduće patnje, pokušavamo da zaboravimo bol. Ali najčešće se, kada osetimo bol koji dolazi iz dubine, to zapravo javlja naše povređeno „unutrašnje dete”. Zaboravljanje bola samo proizvodi novi bol.
„Pisanje o ovom bolu može biti jedan od načina da iscelimo svoje ’unutrašnje dete’ i oslobodimo se negativnih emocija koje nosimo. Istraživanja pokazuju da telo čuva i emocionalnu i fizičku bol, a čak i ako pokušavamo da ga ignorišemo i nastavimo sa životom, verovatno je da će taj bol uvek negde postojati. On može izroniti u neočekivanim trenucima, tokom meditacije ili dok pišemo”, navodi se u članku.
Psiholozi naglašavaju da je teško osloboditi se emocionalnog tereta koji nosimo iz detinjstva, naročito ako smo bili izloženi dubokoj traumi. To je kao kada stalno hodate po mračnoj sobi – mnogo je lakše kada u nju uđe zrak svetlosti.
Tič Nat Han predlaže nekoliko tehnika za savladavanje ovog problema. Osnovna je da udahnemo i kažemo: „Vraćam se svom ’unutrašnjem detetu’”, a da pri izdisaju kažemo: „Brinem o svom ’unutrašnjem detetu’.”
Volim te, čujem te
Možete brinuti o svom „unutrašnjem detetu” tako što ćete napisati dijalog iz njegove perspektive. U drugim slučajevima, možda će biti potreban dublji psihološki rad. Priznavanje „unutrašnjeg deteta” znači tretirati ga sa poštovanjem i ljubavlju. Možete to učiniti tako što ćete reći: „Volim te”; „Čujem te”; „Žao mi je što se tako osećaš”; „Hvala ti što postojiš”... Pogledajte fotografije sebe kao deteta. Razmislite i pišite o tome šta ste voleli da radite kao mali. Uključite meditaciju i kreativnu vizualizaciju.
Samo kroz ljubav i isceljenje „unutrašnjeg deteta” možemo početi da volimo sebe, a potom i druge. To je, takođe, način da povratimo sopstvenu snagu, usmerimo se na prisustvo u sadašnjem trenutku – a ne u prošlosti, poručuju psiholozi.
