Дете у нама
Оно чува успомене, емоције и искуства из наших раних година па је за процес промена битно исцељење рана из детињства. Некада помогне писање, а понекад је неопходна психотерапија
Исцељење „унутрашњег детета” постаје све популарнија тема у области самопомоћи и менталног здравља. Односи се на део нас самих који чува успомене, емоције и искуства из наших раних година. Ова искуства, било позитивна или негативна, могу значајно утицати на емоционално стање особе и одређивати њен живот у одраслом добу.
Лечење „унутрашњег детета” подразумева суочавање с ранама из прошлости, њихово прихватање, подстицање самосаосећања и допуштање себи да се поново повежемо с невиношћу, радозналошћу и радошћу детињства.
Рана на души
Без обзира на то да ли је наша „рана” на души настала због тога што смо се често селили из једног града у други, због физичког или психолошког злостављања или због распада породице, бол који је из тога проистекао остаје с нама до краја живота. Често тај бол избије и изненада подсети особу на детињство.
Како после низа година успоставити контакт с оним што се дешавало у детињству, била је тема којим се бавио амерички часопис „Психологија данас”. Једна од порука је и да, ако се повежемо с дечаком или девојчицом у нама и радимо на исцељењу „унутрашњег детета”, могуће је проникнути у корен страхова и фобија које нас муче у одраслом добу, као и сагледати животне обрасце које смо следили. Када почнемо да их разумемо, онда се може догодити нешто попут магије – исцељење и трансформација.
Алекс Милер покушала је да објасни како „унутрашње дете” бива повређено. Подсетила је да су немачки филозофи веровали да је потребно угушити дечју живост како би одрасли могли да их контролишу. У својој европској породици разумела је правило да „деца треба да се виде, али не и да се чују” и тек је као одрасла особа схватила колико је то било рањавајуће.
Тич Нат Хан, будистички учитељ и мировни активиста, говорио је да у сваком од нас живи младо, патеће дете и да, како бисмо се заштитили од будуће патње, покушавамо да заборавимо бол. Али најчешће се, када осетимо бол који долази из дубине, то заправо јавља наше повређено „унутрашње дете”. Заборављање бола само производи нови бол.
„Писање о овом болу може бити један од начина да исцелимо своје ’унутрашње дете’ и ослободимо се негативних емоција које носимо. Истраживања показују да тело чува и емоционалну и физичку бол, а чак и ако покушавамо да га игноришемо и наставимо са животом, вероватно је да ће тај бол увек негде постојати. Он може изронити у неочекиваним тренуцима, током медитације или док пишемо”, наводи се у чланку.
Психoлози наглашавају да је тешко ослободити се емоционалног терета који носимо из детињства, нарочито ако смо били изложени дубокој трауми. То је као када стално ходате по мрачној соби – много је лакше када у њу уђе зрак светлости.
Тич Нат Хан предлаже неколико техника за савладавање овог проблема. Основна је да удахнемо и кажемо: „Враћам се свом ’унутрашњем детету’”, а да при издисају кажемо: „Бринем о свом ’унутрашњем детету’.”
Волим те, чујем те
Можете бринути о свом „унутрашњем детету” тако што ћете написати дијалог из његове перспективе. У другим случајевима, можда ће бити потребан дубљи психолошки рад. Признавање „унутрашњег детета” значи третирати га са поштовањем и љубављу. Можете то учинити тако што ћете рећи: „Волим те”; „Чујем те”; „Жао ми је што се тако осећаш”; „Хвала ти што постојиш”... Погледајте фотографије себе као детета. Размислите и пишите о томе шта сте волели да радите као мали. Укључите медитацију и креативну визуализацију.
Само кроз љубав и исцељење „унутрашњег детета” можемо почети да волимо себе, а потом и друге. То је, такође, начин да повратимо сопствену снагу, усмеримо се на присуство у садашњем тренутку – а не у прошлости, поручују психолози.
