Duhovna vojska
Samo sjedinjeni ljudi mogu ići napred. Otuda težnja da se važne odluke donose – jednodušno
Onaj ko se sprema za rat nastoji da ima što jaču vojsku – što brojniju i što opremljeniju – vojsku opredeljenu i motivisanu da se bori, jedinstvenu vojsku.
Svako ko je učestvovao u ratu mogao se uveriti koliku sigurnost i koliki podsticaj pruža osećaj da pripadate snažnoj, složnoj i odlučnoj vojsci, gde svi istom cilju teže, pri čemu se jedan žrtvuje za sve, i svi za jednoga.
Takođe, svi smo mogli da se uverimo koliko nam je lakše da učinimo neki poduhvat i izvedemo neki podvig, kad se udružimo, kad snage saberemo. Jedan prut je relativno lako slomiti, a snop pruća teško ili nemoguće slomiti. Istorija malih naroda svedoči da su ti narodi opstali samo zato što su se jedinstveno držali pred jačima od sebe. Vidno je to i u životinjskom svetu: ovce u stadu koje su spremne da se bore, zajedno, uspevaju da se odbrane od vuka; samo dve ili tri žirafe kopitama svojim odbrane se od krvoločnog tigra...
Tako je u fizičkom svetu, a tako je i u duhovnom svetu.
Ne pobedi, dok ne ubedi
Duhovno sjedinjeni mogu biti samo oni ljudi koji pripadaju jednom duhu – duhu istine. Oni koji ne slede taj duh predaju sebe – duhu obmane. Ne može se napred ići tako što će se u mestu stajati; niti se može, u isto vreme, na dve strane ići.
Zato Sveti apostol Jovan Bogoslov upozorava: „Ljubljeni, ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga; jer mnogi su lažni proroci izašli u svet.”
U Duhu Svetome ljudi se sjedinjuju. Sjedinjuju se u ljubavi, gradeći zajednicu ljubavi. To je duh koji stvara, oživljava i prosvetljuje. I zato je u Njemu – duhovno sjedinjenje i duhovno sabranje.
Duhovi lažnih proroka nemaju stvaralačku moć – oni nose smrt – u njima se ljudi ne sjedinjuju, nego udružuju, u širenju zla.
Što više ljudi sjedinjenih na strani Dobra, to lakša odbrana i borba protiv Zla.
Duhovno sjedinjeni ljudi nalaze se na istoj strani fronta. To je – duhovna vojska.
Moć je kod duhovno sjedinjenih ljudi. Nijedna pobeda nije pobeda ukoliko duhom nije potvrđena. Zato Rusi imaju izreku: Ne pobedi, dok ne ubedi!
Otuda težnja da se važne odluke donose – jednodušno. U jednom duhu. U duhu istine.
U crkvi pravoslavnoj, na liturgiji, đakon poziva verne: „Ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali”, na šta verni narod dodaje: „Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojicu jednosuštnu i nerazdeljivu.” Pozivaju se ljudi da međusobno budu nerazdeljivi, da žive u ljubavi.
Možda baš pod utiskom ove jektenije, ili iz samoprogovora duše, jedne nedelje, po završetku liturgije, dok, sa grupom prijatelja, uglednih ljudi, cenjenih u svojim profesijama, zastadoh u porti Hrama Svetog velikomučenika kneza Lazara, na Zvezdari, u Beogradu, gledajući verni narod kako smireno, sa spokojem na licu, izlazi iz crkve, koju prethodno ispuni, ono što osećah, misao koju imadoh, bez neke posebne namere, pretočih u reč. Glasno izustih: „Dođe mi da sav ovaj narod zagrlim!” Prijatelji me upitno pogledaše, očekujući još koju reč... Rekoh: „Osećam da svi istim plućima dišemo, da nas isti Duh povezuje, da smo svi na istoj strani!”
Razumeli smo se.
Duhovna bliskost nadilazi telesnu bliskost.
Duhovno srodstvo je najplodonosniji rasadnik ljubavi i svakog dobrog dela. Tako je u braku, porodici, preduzeću, selu i svuda tamo gde su ljudi upućeni jedni na druge.
Kad se ljudi pobratime
U srpskom narodu, ali i drugim narodima koji sa njim živi ukorenio se drevni običaj da se ljudi pobratime, pokazujući tako da slede isti duh – duh ljubavi. Srpski vojvoda u Crnoj Gori Marko Miljanov (1833–1901), opisujući vreme turske vlasti na Balkanu, piše: „Pobratimstvo je u to vrijeme dosta usluge u ovi besudni kraj učinjelo. Bratimili su se dobri ljuđi. S tijem su se približavali i snažili jedan drugoga, te su pomoću pobratimstva lakše mogli zlu na put stajat, a dobru na pomoć bit. Pobratimstvo se u to vrijeme mlogo cijenilo i ljuđe zbližavalo. Arbanasi i sad drže da je bliže pobratim no brat, jer brat je po ocu i majci, a pobratim je po Bogu i Božjoj ljubavi, i tako, oni bi prijed dignuli oružje na osvetu za pobratima no za brata.”
Krvno srodstvo zasniva se na jedinstvu krvi, po rođenju; duhovno – na jedinstvu duha, po opredeljenju. Duh je ono što oživljava i vodi, i zato je duhovno srodstvo iznad krvnog srodstva. Da, ono je po Bogu.
