Zašto kuća mora biti lepa
U selu ona je ne samo ponos domaćina, već i podsetnik da i odnosi među ljudima moraju biti lepi, harmonični, poput samog zdanja
Danas, kada prolazimo pored starih seoskih kuća, možda ne razmišljamo o svim njihovim višestrukim značenjima, ali tremovi, šare, krovovi i dimnjaci i dalje govore o slobodi, porodici i zajedništvu. Dr Miloš Matić, muzejski savetnik u Etnografskom muzeju, objašnjava za „Magazin” zašto je u tradicionalnom selu kuća morala biti lepa. Ona je bila ne samo predmet ponosa domaćina, već i podsetnik da i odnosi među ljudima moraju biti lepi, harmonični, poput same kuće. Ta estetska harmonija imala je duboko društveno značenje.
„Kada čovek uloži trud u estetiku svog doma, on time ne samo da uređuje prostor u kojem živi, već daje dublji smisao svom mestu u zajednici i svom postojanju u društvu”, kaže Matić.
Lukovi na tremu
Ali da bi se tradicija u našem narodnom graditeljstvu razumela, mora se dovesti u vezu s istorijom i našom prošlošću. Matić podseća da kada se stanovništvo Srbije izbavilo iz turskog ropstva, jedan od prvih vidljivih simbola ponovo stečene slobode bila je sve češća gradnja seoskih kuća ukrašenih različitim dekorativnim elementima.
„Kuća je mnogo više od mesta za stanovanje, ona je centar čovekove egzistencije i pruža ne samo zaštitu i udobnost, već odražava i društvenu ulogu porodice u zajednici”, kaže Matić.
Upravo zato je, u tom periodu, izgradnja kuće bila više od građevinskog poduhvata. To je bio čin kulturnog i ličnog samoizražavanja. Bele moravke s tremovima i lukovima, vitke dinarske brvnare i vojvođanske kuće s baroknim ili secesijskim detaljima – sve su to oblici u kojima se odražava umetnička i društvena svest vremena.
Estetska dimenzija kuće postizala se njenom formom ili upotrebom dekorativnih elemenata, a ponekad i kombinacijom ta dva pristupa.
U središnjem i istočnom delu Srbije kuće su imale lukove na tremu, po ugledu na vizantijsku srednjovekovnu arhitekturu. Na tim kućama su i kapići dimnjaka imali oblik ciborijuma, arhitektonskog elementa preuzetog iz sakralnih objekata.
Slične forme sreću se i u Vojvodini, gde je upotreba dekorativnih elemenata u narodnoj arhitekturi počela i nešto ranije. Tamo su uticaji baroka i secesije ostavili vidljiv trag, naročito na fasadama, prozorskim okvirima i vratima. U dinarskim krajevima, brvnare koje su gradili majstori iz istočne Bosne, čuveni Osaćani, odlikovale su se svojom vitkošću, naglašenim visokim krovom, čiji je vrh krasio kapić dimnjaka koji je stremio u visinu.
„Sve je to ukazivalo na svetost kuće kao doma porodice”, kaže Matić navodeći da je svaki detalj imao simboličko značenje. Krov koji je težio nebu ili dimnjak u obliku ciborijuma nisu bili slučajni, oni su bili arhitektonski izraz duhovnosti i poštovanja porodičnog prostora.
Dekorativni elementi su pravljeni od drveta, često ručno rezbarenog ili su izvođeni malterom. Susrećemo se s kombinacijama od najjednostavnijih urezanih geometrijskih formi, preko reljefa, pa sve do čitavih figura i predstava anđela.
Veliki broj tih ukrasa nastao je u samoj narodnoj arhitekturi, ali je jedan deo bio inspirisan gradskim stilovima, pre svega barokom i secesijom.
Znamenje autentične porodice
Dekorativni elementi treba da pokažu da je kuća lepa i uređena. Ali oni istovremeno otkrivaju porodičnu individualnost i želju da se dekoracijom kuće iskaže samosvojnost i autentičnost. Porodica je na taj način prenosila poruku o svom mestu u zajednici.
„Lepota kuće nije samo estetski cilj, već poruka, način na koji porodica učestvuje u oblikovanju društvenih odnosa u selu. Fasada kuće je prostor komunikacije, ona povezuje privatno i javno, porodicu i selo”, kaže Matić.
