Зашто кућа мора бити лепа
У селу она је не само понос домаћина, већ и подсетник да и односи међу људима морају бити лепи, хармонични, попут самог здања
Данас, када пролазимо поред старих сеоских кућа, можда не размишљамо о свим њиховим вишеструким значењима, али тремови, шаре, кровови и димњаци и даље говоре о слободи, породици и заједништву. Др Милош Матић, музејски саветник у Етнографском музеју, објашњава за „Магазин” зашто је у традиционалном селу кућа морала бити лепа. Она је била не само предмет поноса домаћина, већ и подсетник да и односи међу људима морају бити лепи, хармонични, попут саме куће. Та естетска хармонија имала је дубоко друштвено значење.
„Када човек уложи труд у естетику свог дома, он тиме не само да уређује простор у којем живи, већ даје дубљи смисао свом месту у заједници и свом постојању у друштву”, каже Матић.
Лукови на трему
Али да би се традиција у нашем народном градитељству разумела, мора се довести у везу с историјом и нашом прошлошћу. Матић подсећа да када се становништво Србије избавило из турског ропства, један од првих видљивих симбола поново стечене слободе била је све чешћа градња сеоских кућа украшених различитим декоративним елементима.
„Кућа је много више од места за становање, она је центар човекове егзистенције и пружа не само заштиту и удобност, већ одражава и друштвену улогу породице у заједници”, каже Матић.
Управо зато је, у том периоду, изградња куће била више од грађевинског подухвата. То је био чин културног и личног самоизражавања. Беле моравке с тремовима и луковима, витке динарске брвнаре и војвођанске куће с барокним или сецесијским детаљима – све су то облици у којима се одражава уметничка и друштвена свест времена.
Естетска димензија куће постизала се њеном формом или употребом декоративних елемената, а понекад и комбинацијом та два приступа.
У средишњем и источном делу Србије куће су имале лукове на трему, по угледу на византијску средњовековну архитектуру. На тим кућама су и капићи димњака имали облик циборијума, архитектонског елемента преузетог из сакралних објеката.
Сличне форме срећу се и у Војводини, где је употреба декоративних елемената у народној архитектури почела и нешто раније. Тамо су утицаји барока и сецесије оставили видљив траг, нарочито на фасадама, прозорским оквирима и вратима. У динарским крајевима, брвнаре које су градили мајстори из источне Босне, чувени Осаћани, одликовале су се својом виткошћу, наглашеним високим кровом, чији је врх красио капић димњака који је стремио у висину.
„Све је то указивало на светост куће као дома породице”, каже Матић наводећи да је сваки детаљ имао симболичко значење. Кров који је тежио небу или димњак у облику циборијума нису били случајни, они су били архитектонски израз духовности и поштовања породичног простора.
Декоративни елементи су прављени од дрвета, често ручно резбареног или су извођени малтером. Сусрећемо се с комбинацијама од најједноставнијих урезаних геометријских форми, преко рељефа, па све до читавих фигура и представа анђела.
Велики број тих украса настао је у самој народној архитектури, али је један део био инспирисан градским стиловима, пре свега бароком и сецесијом.
Знамење аутентичне породице
Декоративни елементи треба да покажу да је кућа лепа и уређена. Али они истовремено откривају породичну индивидуалност и жељу да се декорацијом куће искаже самосвојност и аутентичност. Породица је на тај начин преносила поруку о свом месту у заједници.
„Лепота куће није само естетски циљ, већ порука, начин на који породица учествује у обликовању друштвених односа у селу. Фасада куће је простор комуникације, она повезује приватно и јавно, породицу и село”, каже Матић.
