U srcu nosi pesmu, običaje i krajolik
Nada Marković iz Stepojevca decenijama neguje narodnu radinost šumadijskog kraja, nastojeći da sve tajne prenese mlađim generacijama
Narodski rečeno, Nada Marković iz Stepojevca je čudo od žene. Pleni duhovnošću i poštovanjem tradicije. Običaji, pesme i krajolik u kojem je odrasla i u kojem živi za nju su poput poezije, toliko značajni da joj ispunjavaju život. Pozitivna energija, privrženost narodnoj radinosti i pesmi su njene ideje vodilje. Objavila je o tome knjigu „Šumadija u pesmi, vezu i tradiciji”, nastojeći da stečeno iskustvo prenese mlađim generacijama. Zainteresovanih, srećom, ima, što je posebno raduje.
Knjiga, na jednom mestu, prikazuje osnovne bodove koji se koriste u vezu, kao i ilustracije vezenih, garderobnih delova i šema na osnovu kojih se vez izrađuje. Među koricama je i oko 60 pesama čiji stihovi oslikavaju krajolike, ljubavne jade mladih, savete i mudrost zrelih godina. Tragala je, najčešće sama, ali i uz pomoć prijateljica, za onim što je odavno palo u zaborav, želeći da se i na taj način očuva srpska tradicija šumadijskog kraja.
– Kroz tekstove i opise srpskih običaja, karakterističnih za pojedine praznike i životne faze, nastojala je da dočara i prikaže običan život i očuva identitet – pojašnjava recenzent Aleksandra Fridl. U knjizi su objašnjeni običaji povodom Božića, Uskrsa, svadbi, krštenja, krsnih slava i preslava. Opisujući ih u knjizi, autorka je sve to otrgla od zaborava.
Godinama se naša sagovornica bavi narodnom radinošću i šumadijskim folklorom koji ima bogate, raskošne, autentične nošnje, pune lepog veza i tkanja.
– U slobodno vreme uzimala sam motive iz starih ormana naših baka kačersko-kolubarskog kraja, posebno iz ormana moje majke, starih više od sedam decenija – priseća se nekih početaka. – Veliki broj motiva upotpunila sam svojom unikatnom, originalnom kreacijom, tako da se vez može videti na bluzama, košuljama, jeleku, kecelji, deverskim peškirima, malim dečjim nošnjama koje se sve više traže na krštenjima naših najmlađih sugrađana.
Član je mnogih udruženja i radionica koje se zdušno trude da očuvaju stare zanate, običaje i umotvorine iz daleke prošlosti. Prisutna je u Udruženju prela i posela, gde ima i njenih ručnih radova, zatim u Kolubarskom vezu „Mobe” iz Ljiga, „Zlatnom vezu”, „Zlatnoj žici”, „Suvenirnici”. S ponosom govori o rodnom kraju, okruženom obroncima Bukulje, Bukovičke banje, lazarevačkim visom, Banjom Vrujci, rajačkim livadama i Rudničkom kapom s koje se vidi pola Srbije. Inspirisana raskošnim folklorom, lepotom običaja i tradicijom, Nada je stihovima i vezom prikazala lepotu ovog dela naše zemlje. Ponudila je oko stotinak motiva u boji i crtanim šemama, i uz objašnjenje za vez uspela da nauči sve zainteresovane.
BUKLIJA, TORBA I POGAČA
Jedna od lepih tradicija u Šumadiji (i drugde, naravno) jeste kićenje buklije, s venčićem od cveća, za sreću mladenaca i rađanje novog života. Među predmetima je prisutna i tkana torba od vune koja se koristi za poziv na svadbu, krštenje, nošenje slavskog kolača u crkvu. Pogaču mesi mlađa žena (strina – jetrva), stavljajući šećer da mladencima bude sladak život. Neizbežni su i orasi, jabuka i novčić. U torbu, zatim, dolazi buklija koju nosi brat ili neki bliži rođak. Njega kite grančicama ruzmarina, a u torbu mu stavljaju tri dara. Običaj je da se na svadbu najpre zove kum kome se nosi jabuka i pogača.
PEŠKIR ZA DEVERA
Peškir je, takođe, deo srpske tradicije, a koristi se i prilikom svadbenog veselja. Pre venčanja, mlada vezuje deveru peškir crvenom mašnom. Vezeni peškir krasio je slavsku ikonu, umivaonik ili ogledalo. Kad se mladenci venčavaju u crkvi, ruke im se vezuju belim peškirom. Njime se kite svatovi, a bio je i sastavni deo devojačke spreme. Služi i za obmotavanje kolača prilikom nošenja u crkvu. Veze se na srpskom belom platnu.
