Osećam veliki dug prema školi Bitefa

Priče sa Odborom Bitefa ne bih se uopšte prihvatio da nemam ogromno poštovanje prema pojedincima koji su ovaj festival pre mnogo godina osnovali. Moj dug je prema ljudima koji su me uveli u pozorište, zaposlili me i pomogli mi da istrajem na tom putu umetnosti. Od Mire Trailović sam dobio prve uloge. Ona je imala toliko poverenje u mene da me u mojoj 22. godini života, u doba samoupravljanja, postavi za predsednika Upravnog odbora Ateljea 212. Drugačije se generacijski odnosila prema mladoj generaciji kojoj sam tada, osamdesetih godina prošlog veka, pripadao. Na koju su se naslonili i Branimir Brstina, Svetislav Goncić, Zoran Cvijanović, kasnije Tihomir Stanić...

Bitef je oduvek bio jedinstveno mesto susreta i umetničke razmene između zapada i istoka.

Kakvo je dalje promišljanje Bitefa i koliko je delikatno upriličiti njegovo predstojeće 59. izdanje za „Politiku” je ovako na početku razgovora govorio dramski umetnik Svetozar Cvetković, predsednik odbora najvažnijeg teatarskog festivala u ovom delu Evrope.

– Bitef je najviše bio naslonjen upravo na Atelje 212. Tu je stvoren i sve što smo mogli da vidimo, a što je bilo daleko ispred vremena u kojem smo živeli i u teatarskom i društvenom smislu, omogućili su nam Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Borka Pavićević... U Beogradu smo zaista u tom trenutku, u vremenu koje bismo mogli da nazovemo vremenom realnog socijalizma, što se teatra tiče, mogli da vidimo nešto što nije pripadalo tom društvenom uređenju. Što je pripadalo demokratiji, slobodi koja je ušla u porive samog društva i predstavljala i ovaj grad i zajednicu slobodnijima, upravo zbog smelosti koju je zagovarao Bitef, naglašava Cvetković i dodaje:

– I zbog te neobuzdane slobode pozorišta koju je Bitef uneo kao nove teatarske tendencije, kako se to u to vreme definisalo, osećam zaista veliki dug prema školi Bitefa kroz koju sam prolazio. Zbog toga mi je stalo, ako sam već dobio neki mandat da kao predsednik Odbora Bitefa probam u ovom nevremenu da izvedem festival na dostojan način.

Pozorište je, kako kaže Alen Badju, više umetnost mogućnosti nego ostvarenja. I pored sumnji da je u novim okolnostima Bitef otišao korak unazad vi ste: optimista?

Optimista sam, u suprotnom ne bih prihvatio ovo da radim. Digao bih ruke od sveta. Ovaj angažman zahteva iznimni napor od ljudi koji će se baviti festivalom da ga dovedu do toga da se krajem septembra i početkom oktobra Bitef održi. Spreman sam zajedno sa saradnicima na napore da to festivalsko izdanje realizujemo.

Samo što ste ostvarili lik Davida u komadu „Svaka ptica svome jatu” u Beogradskom dramskom pozorištu, u probnoj sali Hartefakta započeli ste i realizovali rad na autorskom projektu reditelja Andreja Nosova „Njih više nema”. Kako se ovo delo uklapa u vašu estetiku koja se temelji na stalnom preispitivanju stvarnosti u kojoj živimo, ali i sopstvenih stavova o tome?

Dosta ranije sam se dogovorio sa Andrejom Nosovim i Mirom Karanović da udruženim snagama radimo tu predstavu. Zahvaljujući radu na komadu „Kako sam naučila da vozim” navikao sam se na potpuno drugačiji izraz, odnos prema publici i publike prema nama koji smo na sceni. Taj prostor Hartefakt kuće je jako inspirativan u odnosu na posao kojim se bavim. Što se same priče tiče, tematike komada „Njih više nema” ona zadire u nešto što nije samo lokalno. Moglo bi se zapravo definisati nečim što se tiče ne samo nas već što može duboko da se tiče svih onih koji su proživeli ratove. Da li ovde ili na Bliskom i Dalekom istoku... Ili trenutno u Ukrajini. Sve te posledice „malih” ljudi, ne zato što su mali, nego zato što su jednostavni ljudi, koje se ruše na njihovim leđima i koje im ne ostavljaju nikakvu svetlu nego nužnu budućnost, jeste nešto što me je zanimalo u ovom komadu. Zbog čega uživam da svaki dan gledam Mirjanu Karanović. Poznavajući je više od 40 godina, svaki put iznova saznajem o njoj mnogo više nego što sam znao juče. Jednostavno mi je dodatna inspiracija da svakoga dana provodim vreme sa njom. Tu je i Alban Ukaj, koji daje poseban ton predstavi.

Umetnost je prostor slobode. Drama Dorutine Baše „Njih više nema” propituje pitanje odgovornosti, zaborava i solidarnosti, koristeći hibridnu pozorišnu formu. Kako ćemo na srpski način pratiti ovu priču?

Dorutina Baša nije nepoznat autor kod nas. U Hartefaktu se igra njen komad „Prst” godinama unazad sa velikim uspehom. Vrlo je specifičan autor, upravo zbog načina na koji tretira temu postanka, odnosno nestanka jedne porodice. Kao posledice rata koji se odvijao na ovim prostorima, namerno kažem ovim prostorima. Priča ovog komada događa se u Holandiji. Ta udaljenost je zapravo nešto što nas koji smo ovde identifikuje sa mnogim nesrećnim završecima porodica koje su jednostavno nestale u tom haosu rata, od koga i dan-danas strepimo. Ne samo tog rata koji je bio nego bilo kojeg rata koji može da nas snađe. Ne samo nas na ovim prostorima nego bilo gde u svetu. Jer svet je poprilično daleko otišao sa svojim željama da ratuje.

Uz komade koje radite, uvek su presudni i ljudi sa kojima se gledate u oči na sceni. Ovoga proleća intenzivno ste ukrstili pogled sa Mirjanom Karanović i Albanom Ukajem. Kakav je to novi susret sa Mirjanom Karanović?

Mnogo dobro se poznajemo. Igrali smo u pozorištu, ali i na filmu, zajedno. Uvek je provokacija da igram i budem na sceni sa Mirjanom Karanović, zato što daje mnogo više, ali i zahteva mnogo više. I vrlo je jasna kada zahteva mnogo više, Vrlo je otvorena prema svojim partnerima. Ne pati ni od kakvih obzira da nekome nešto sme ili ne sme da kaže, ponaša se u dobroj meri onako kako i jeste: vrhunska glumica, ali i učiteljica, profesorka. Kao profesorka često puta uzima nas kao učenike i mi to tako prihvatamo. Veliko mi je zadovoljstvo da sam sa njom ponovo na sceni.