Осећам велики дуг према школи Битефа
Оптимиста сам, у супротном не бих прихватио ово да радим. Дигао бих руке од света. Овај ангажман захтева изнимни напор од људи који ће се бавити фестивалом да га доведу до тога да се крајем септембра и почетком октобра Битеф одржи, каже Светозар Цветковић
Приче са Одбором Битефа не бих се уопште прихватио да немам огромно поштовање према појединцима који су овај фестивал пре много година основали. Мој дуг је према људима који су ме увели у позориште, запослили ме и помогли ми да истрајем на том путу уметности. Од Мире Траиловић сам добио прве улоге. Она је имала толико поверење у мене да ме у мојој 22. години живота, у доба самоуправљања, постави за председника Управног одбора Атељеа 212. Другачије се генерацијски односила према младој генерацији којој сам тада, осамдесетих година прошлог века, припадао. На коју су се наслонили и Бранимир Брстина, Светислав Гонцић, Зоран Цвијановић, касније Тихомир Станић...
Битеф је одувек био јединствено место сусрета и уметничке размене између запада и истока.
Какво је даље промишљање Битефа и колико је деликатно уприличити његово предстојеће 59. издање за „Политику” је овако на почетку разговора говорио драмски уметник Светозар Цветковић, председник одбора најважнијег театарског фестивала у овом делу Европе.
– Битеф је највише био наслоњен управо на Атеље 212. Ту је створен и све што смо могли да видимо, а што је било далеко испред времена у којем смо живели и у театарском и друштвеном смислу, омогућили су нам Мира Траиловић, Јован Ћирилов, Борка Павићевић... У Београду смо заиста у том тренутку, у времену које бисмо могли да назовемо временом реалног социјализма, што се театра тиче, могли да видимо нешто што није припадало том друштвеном уређењу. Што је припадало демократији, слободи која је ушла у пориве самог друштва и представљала и овај град и заједницу слободнијима, управо због смелости коју је заговарао Битеф, наглашава Цветковић и додаје:
– И због те необуздане слободе позоришта коју је Битеф унео као нове театарске тенденције, како се то у то време дефинисало, осећам заиста велики дуг према школи Битефа кроз коју сам пролазио. Због тога ми је стало, ако сам већ добио неки мандат да као председник Одбора Битефа пробам у овом невремену да изведем фестивал на достојан начин.
Позориште је, како каже Ален Бадју, више уметност могућности него остварења. И поред сумњи да је у новим околностима Битеф отишао корак уназад ви сте: оптимиста?
Оптимиста сам, у супротном не бих прихватио ово да радим. Дигао бих руке од света. Овај ангажман захтева изнимни напор од људи који ће се бавити фестивалом да га доведу до тога да се крајем септембра и почетком октобра Битеф одржи. Спреман сам заједно са сарадницима на напоре да то фестивалско издање реализујемо.
Само што сте остварили лик Давида у комаду „Свака птица своме јату” у Београдском драмском позоришту, у пробној сали Хартефакта започели сте и реализовали рад на ауторском пројекту редитеља Андреја Носова „Њих више нема”. Како се ово дело уклапа у вашу естетику која се темељи на сталном преиспитивању стварности у којој живимо, али и сопствених ставова о томе?
Доста раније сам се договорио са Андрејом Носовим и Миром Карановић да удруженим снагама радимо ту представу. Захваљујући раду на комаду „Како сам научила да возим” навикао сам се на потпуно другачији израз, однос према публици и публике према нама који смо на сцени. Тај простор Хартефакт куће је јако инспиративан у односу на посао којим се бавим. Што се саме приче тиче, тематике комада „Њих више нема” она задире у нешто што није само локално. Могло би се заправо дефинисати нечим што се тиче не само нас већ што може дубоко да се тиче свих оних који су проживели ратове. Да ли овде или на Блиском и Далеком истоку... Или тренутно у Украјини. Све те последице „малих” људи, не зато што су мали, него зато што су једноставни људи, које се руше на њиховим леђима и које им не остављају никакву светлу него нужну будућност, јесте нешто што ме је занимало у овом комаду. Због чега уживам да сваки дан гледам Мирјану Карановић. Познавајући је више од 40 година, сваки пут изнова сазнајем о њој много више него што сам знао јуче. Једноставно ми је додатна инспирација да свакога дана проводим време са њом. Ту је и Албан Укај, који даје посебан тон представи.
Уметност је простор слободе. Драма Дорутине Баше „Њих више нема” пропитује питање одговорности, заборава и солидарности, користећи хибридну позоришну форму. Како ћемо на српски начин пратити ову причу?
Дорутина Баша није непознат аутор код нас. У Хартефакту се игра њен комад „Прст” годинама уназад са великим успехом. Врло је специфичан аутор, управо због начина на који третира тему постанка, односно нестанка једне породице. Као последице рата који се одвијао на овим просторима, намерно кажем овим просторима. Прича овог комада догађа се у Холандији. Та удаљеност је заправо нешто што нас који смо овде идентификује са многим несрећним завршецима породица које су једноставно нестале у том хаосу рата, од кога и дан-данас стрепимо. Не само тог рата који је био него било којег рата који може да нас снађе. Не само нас на овим просторима него било где у свету. Јер свет је поприлично далеко отишао са својим жељама да ратује.
Уз комаде које радите, увек су пресудни и људи са којима се гледате у очи на сцени. Овога пролећа интензивно сте укрстили поглед са Мирјаном Карановић и Албаном Укајем. Какав је то нови сусрет са Мирјаном Карановић?
Много добро се познајемо. Играли смо у позоришту, али и на филму, заједно. Увек је провокација да играм и будем на сцени са Мирјаном Карановић, зато што даје много више, али и захтева много више. И врло је јасна када захтева много више, Врло је отворена према својим партнерима. Не пати ни од каквих обзира да некоме нешто сме или не сме да каже, понаша се у доброј мери онако како и јесте: врхунска глумица, али и учитељица, професорка. Као професорка често пута узима нас као ученике и ми то тако прихватамо. Велико ми је задовољство да сам са њом поново на сцени.
