Jedan Šekspirov junak
S početka sedamnaestog veka „Timon Atinjanin” nam je poslao proročki signal upozorenja na opasnost od genocida i terorizma, koji prošli vek nije blagovremeno registrovao
U sudskim izveštajima i zatvorskim hronikama koje svedoče o ponašanju najvećih nasilnika i ubica otkrivamo da je glavni cilj ovih nasilnika bio da poginu u gromoglasnoj pucnjavi, ali da pre toga ubiju onoliko ljudi koliko je to bilo moguće. Zabeleženo je i da su se tinejdžeri ili ljudi u srednjim godinama (gotovo nikad žene), ponašali upravo po ovom modelu, ubijajući sve dok njih ne bi ubila policija ili dok preostalim metkom ne izvrše samoubistvo.
Neki od ovih ubica pucali su u školama ili na fakultetima, drugi na mestima na kojima se okupljala nenaoružana gomila. Ovaj fenomen se zove „samoubistvo od policajca”. Policijski oficiri su bili traumatizovani jer bi se našli u situaciji da su primorani da ubiju, što je bio jedini način da zaustave ubicu u svom krvavom pohodu.
Izveštaji o ovakvim ljudima, osim svih fantazija o prethodno izvršenim masovnim ubistvima, ukazuju na njihovo dominantno osećanje da su bili preterano i nepopravljivo ponižavani, odbacivani, izloženi podsmehu, posramljeni ili izdani, ocenjeni kao bezvredni, da nisu bili voljeni ili su tretirani kao nečisti. Manje-više osećali su se kao glavni lik u Šekspirovom komadu Timon Atinjanin.
Ovakvu vrstu nasilja možemo zvati apokaliptičnim zato što masovna ubistva prizivaju asocijaciju na smak sveta koji uključuje i kraj onih koji nameravaju da ga uzrokuju. Ipak, ovako radikalnu destrukciju do sada niko nije izazvao. Gledajući, međutim, munjeviti uspon termonuklearnog naoružanja, apokalipsu bi mogao da realizuje bilo koji od lidera savremenog sveta. Ovakav vladar upitnog mentalnog zdravlja mogao bi da proizvede nasilje koje nije samo genocidno nego može da postane humanicidno, dakle da uništi čovečanstvo, a ne samo pripadnike određene, ciljne grupe – što je nameravao Šekspirov Timon Atinjanin.
Posedujući odgovarajuće tehnološke mogućnosti, religiozne ideologije su prigrlile terorizam kao političku strategiju. Terorizam kao forma nasilja namenjena svima, bez izuzetaka – i deci i odraslima – može biti razmatran kao verzija genocida. Bombaši samoubice primer su ljudi spremnih da ubiju koliko god ljudi je moguće, uključujući i same sebe. U njihovim fantazijama (ili ciljevima) svet će uskoro dospeti do svog kraja, fundamentalisti će biti uzdignuti u nebesa, dok će nevernici biti „ostavljeni iza”. Stoga ne bi trebalo olako shvatati pozive Bin Ladena i drugih džihadističkih vođa na ubijanje Amerikanaca svuda gde se zateknu. Ukratko, danas je Timon Atinjanin živ i dobro mu je – živ je, ali predodređen da umre kad svet dovede do kraja.
U modernim vremenima najbliža analogija Timonu bio je Adolf Hitler, koji je karijeru započeo željom da uništi sve pripadnike izvesnih etničkih i religioznih grupa – posebno Jevreje – svakog muškarca, ženu i dete, da bi, kad je shvatio da je izgubio rat, naredio nekolicini svojih sledbenika, uključujući i Alberta Špira, da unište nemačku naciju zato što nije dobila rat za njega. Nemačka je trebalo da postane ogromna pustara u kojoj ne bi ostalo ništa čime bi nemački narod mogao da preživi svoj poraz. S početka sedamnaestog veka Timon Atinjanin nam je poslao proročki signal upozorenja na opasnost od genocida i terorizma, koji prošli vek nije blagovremeno registrovao.
Timon je, darivajući svoje goste novcem i poklonima, dokazivao koliko je sam uspešan, a oni bi mu zauzvrat laskali, uvažavali ga i slavili. Onog trenutka kada je bankrotirao, bio je ponižen otkrićem da ga njegovi bivši gosti uopšte nisu cenili, nego su se prema njemu odnosili kao prema prosjaku, možda i gore.
Kada je Isus govorio bogatašu šta mora da učini kako bi bio spasen, on nije rekao: „Priređuj raskošne večere svojim bogatim prijateljima”, nego: „Daj sve što imaš siromasima, idi i živi sa njima i deli svoje blago sa njima.” Čak je i Timonov sluga Fulvije, koji je o Timonovoj darežljivosti sudio kao o načinu da se postigne moralna ispravnost, otkrio da niko na svetu, uključujući i samog Timona, ne sledi etičke postulate krivice: „Voli svoje neprijatelje i praštaj im.”
Ponašanje bogatih Amerikanaca koji prekomernom potrošnjom dokazuju svoj društveno-ekonomski status ima izvesne sličnosti sa Timonom. Albert Vilar, američki investicioni menadžer, obasipao je novcem Metropoliten operu, Kraljevsku operu u Londonu, Salcburški festival, svaki važan kulturni događaj. Što je više davao, obećavao je da će dati još više, sve dok, sa neizbežnošću satirične priče, nije otkriveno da darivani novac nije bio njegov već je pripadao njegovim investitorima. Sam, u zatvorskoj ćeliji, mogao je da razmišlja o onima koji su za to vreme brisali njegovo ime sa spiska „Dobročinitelji opere”.
Timon je jedinstven među Šekspirovim junacima jer nema porodicu, ljubav, a – pokazaće se – ni prijatelje. Timonovo rasipništvo u darivanju poklona i novca posramljivalo je njegove goste, sugerišući da su inferiorni u odnosu na bogatstvo koje poseduje Timon. To bi moglo da objasni zašto su oni jednoglasno odbili da mu pomognu kada je bankrotirao i zašto je on reagovao zakletvom da će se osvetiti svima koji su postali njegovi neprijatelji.
Činjenica da je Timon bio obuzet mržnjom i željom za osvetom zbog poniženja koje su mu priredili njegovi lažni prijatelji možda je najjasniji dokaz da je njegov moralni kodeks zasnovan na etici srama. Ali poraz ove etike, čije principe je slepo sledio, vodio je odbacivanju čak i glavnih zapovesti: prvo gledaj na sebe, budi oportunista i kad god imaš mogućnosti da povratiš svoje gubitke i obnoviš svoju čast – zgrabi ih!
Moralni nihilizam
Timon je čak zaboravio da mora da napravi izuzetak i da voli sebe. Ako etika srama naređuje čoveku da voli sebe a mrzi svoje neprijatelje, ova druga zapovest najčešće prevlada i zato se čovek potom udavi u sopstvenoj mržnji. Kada se sram i poniženje urežu tako duboko, za osobu koja je time pogođena ne postoji put do ponosa i časti koji čine da život bude vredan življenja, tako da samoubistvo postaje jedini način anesteziranja patnje i bola, kao što je to slučaj u Sumraku bogova.
Etika srama naređuje: osveti se kad si ponižen! Ali kada ne postoje granice za osvetu koju čovek želi da ostvari, on može da sagori u vatri kojom je hteo da spali čitav svet. Timonov moralni nihilizam ugušio je svaki moralni cilj, jer se ovaj junak osećao tako duboko ponižen da nije bilo moguće vaskrsenje onog dela njegove ličnosti koji su drugi umrtvili. Njegove emocije su u potpunosti bile monopolisane mržnjom prema drugima, tako da je bio spreman da žrtvuje sopstvene interese i vlastiti život da bi se osvetio. Takve su bile i genocidne masovne ubice, bombaši samoubice, kao i ekstremne političke vođe današnjice.
