Vaskrs okuplja porodicu

Vaskršnje praznovanje i nadalje poštuje viševekovnu tradiciju i pre svega je povod za porodično okupljanje, ali su vidne i neke promene, kaže dr Vesna Marjanović, etnograf-antropolog iz Beograda.

Moderna vremena menjaju i čvrsto ukorenjene običaje, pa ima novina i u praznovanju Vaskrsa.

– Uočeno je da ovaj praznik ne sadrži mnogo elemenata narodne obredne prakse. Pretpostavlja se da je to zbog pokretljivosti njegovog obeležavanja, pošto Uskrs, za razliku od Božića, nema tačan datum praznovanja. Tako se događa da blagdan padne u isto vreme kod pravoslavnih i katoličkih vernika, kao što je to slučaj ovog proleća. Običaji koji se praktikuju u tesnoj su vezi s hrišćanskim učenjem i crkvenom praksom. Promene su uočljive podjednako u svim sredinama. Odnos prema određenoj obrednoj praksi i značenju je izmenjen – kaže etnografkinja. Tako navodi da se veliki časni post u mnogim sredinama sveo na Veliki petak i Veliku subotu. Čak se na Veliki petak kupuje i priprema riba što zapravo, kako kaže, nije poželjno prema hrišćanskom učenju.

Mnogi su, očito je, Veliki petak identifikovali s Badnjim danom.

Razmena ljubavi i topline

Naša sagovornica priseća se da su joj tokom istraživanja tradicionalnih običaja stare žene na terenu govorile kako na Veliki petak „ne valja ruke okrvaviti jer je tada Isus Hristos razapet”. U prošlosti su na Veliki petak žene oblačile crninu i odlazile u crkvu. Danas se to ne viđa ni po selima.

– Uskrs je hrišćanski pokretni praznik posvećen uskrsnuću Isusa Hrista. U hrišćanstvu se praznuje od 2. veka. Uvek pada u prvu nedelju posle punog meseca nakon prolećne ravnodnevnice. Najranije može biti 22. marta po starom, julijanskom, a 4. aprila po novom, gregorijanskom kalendaru. Najkasnije je 25. aprila po starom, odnosno 8. maja po novom kalendaru. To znači da se Uskrs može svetkovati pre Blagovesti, ali i posle Đurđevdana. Pored naziva Uskrs, u Srbiji se praznik označava i nazivima Vaskrs, Vazam, Velikdan.

Temelj praznovanja Vaskrsa, okupljanje porodice, održao se do danas. To i jeste najznačajniji običaj tokom velikih pravoslavnih praznika.

– Pored hrišćanske dogme koja potkrepljuje veru da apsolutne smrti nema te da i obični ljudi mogu da se nadaju „životu na drugom, nebeskom svetu”, sigurno da je neizostavno okupljanje familije, dok je pripremljena hrana samo deo komunikacije između okupljenih. Razmena topline i ljubavi u tim trenucima veoma je važna jer podstiče uzajamno poštovanje – naglašava Vesna Marjanović.

Ona podseća da se upravo tokom praznovanja iskazuje i poštovanje sunarodnika, a u nekim sredinama u Srbiji naročito se neguje institucija kumstva.

Izvesne promene uočene su i u simbolici Vaskrsa koja se sve više komercijalizuje što je vidljivo danima uoči blagdana. Nema prodavnice ni trgovačkog lanca, pa ni ulične tezge bez čokoladnih jaja, čokoladiranih zečeva, farbe za jaja, venčića, gnezda, pilića i kokoši, posebnih posuda za ofarbana jaja i slično. Na pijacama po gradovima prodaju se uoči Uskrsa već obojena jaja raznim tehnikama, uz zelene venčiće načinjene od tek iznikle trave.

– Simbolika tih predmeta davno je izgubila smisao, ali se ona sve više praktikuje kroz tržišne ponude – ističe Vesna Marjanović.

Ipak, kako ona ističe, deca su uvek bila, i ostala, u centru svih većih praznika pa i Vaskrsa. U prošlosti su najmlađima obnavljali garderobu dva puta godišnje, pred Božić i uoči Vaskrsa. Darivanje dece i danas veoma je uočljivo. Nekada su pokloni bili skromniji jer neke porodice nisu mogle da kupuju deci darove. Danas je darivanje dostupnije pa se poklanjaju razni simboli Vaskrsa – plišane zeke, koke i pilići, korpice pune slatkiša.

U predelima severno od Save i Dunava deci su pokloni ostavljani u dvorištima i baštama tako što su se pravila mala gnezda sa zecom i slatkišima.

– Sećam se da smo kao deca trčali ujutro na Vaskrs u dvorište da vidimo „šta nam je zeka doneo” – priča Vesna Marjanović, odrasla u Zemunu.

Primećuje da je bar na ovim prostorima, severno od Save i Dunava, novina poslednjih dvadesetak godina da sveštenici svete vodu za pripremu uskršnjeg kolača, obilaze domaćinstva, blagosiljaju porodicu i dom, pred veliki hrišćanski praznik, a toga, kaže, nije bilo sve do kraja 20. stoleća.

Inače, posmatrajući muzejske kolekcije kultnih hlebova, dr Marjanović je došla do saznanja da je uskršnji kolač pripreman u nekim sredinama Srbije, ali ne u svim. Posebno se to praktikovalo u južnom Banatu, istočnoj Srbiji. Obredni kolač su žene mesile s takozvanom nenačetom vodom, prvom vodom koja se uzme u zoru na sam dan praznika.

Na liturgiju u ponoć

Primećuje i da se promenilo vreme kada se odlazi na prvu vaskršnju liturgiju u crkvu – nekada je to bilo nakon ponoći, oko 2-3 sata ujutro, pre zore, dok se danas liturgija održava u ponoć. Još su krajem 20. stoleća najpre održavane litije oko crkve, a potom se na svečani način ulazilo u hram. Vernike je predvodio sveštenik koji bi obznanio da je Isus Hristos vaskrsao i da se podigao iz mrtvih rečima „Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse”.

– U novije vreme nisam ni u selima, a ni u gradovima uočila deo ovakvog prazničnog ponašanja – ističe naša sagovornica.

Osim toga, u gradskim sredinama u najnovije vreme prati se prenos uskršnje liturgije na TV ekranima. Ipak, značajan broj vernika, ali i onih koji to nisu, odlazi na liturgiju porodično.

Na Uskrs, pre svanuća žene su mesile uskršnji kolač. Gornja površina kolača ukrašena je najčešće sa po tri crvena jajeta, a u nekim krajevima i s pet. Ukućani odlaze na jutrenje u crkvu, a potom se pričešćuju jajima. Hrišćanskom obredu pričešća prethodilo je, a ponegde je i danas sačuvano, narodno pričešće u prirodi – kod leske ili glogovog drveta.

Vesna Marjanović podseća i da je trpeza za predstojeći praznik nešto skromnija, ali je na njoj uvek uskršnja pečenica – jagnje ili prase. Uobičajeno je da pečenica bude prase ako je Uskrs pre Đurđevdana, a jagnje, ukoliko je blagdan posle 6. maja. Dok je bilo uobičajeno da se za božićnu pečenicu prilikom pečenja puca, uskršnja je „gluva”, što znači da se ne puca iz žalosti za Isusom Hristom.

Čuvarkuća, ali i krstaš i strašnik

Prvo obojeno jaje u Srbiji naziva se čuvar, čuvara, čuvarkuća, čuvarak u Vojvodini, krstaš ga nazivaju u Peći, strašnik u Prizrenu, izmamak u okolini Leskovca, čoban u Čajniču. U prošlosti su čuvali i crvenu boju u kojoj je bojeno prvo uskršnje jaje do narednog Uskrsa. Praksa čuvanja prvog obojenog jajeta zadržana je do najnovijeg doba. Veruje se da pucanje kore na jajetu, prilikom tucanja jajima, simbolizuje Hristovo uskrsnuće, ali i buđenje prirode.

U vreme uskršnjih praznika darivanje jajetom predstavlja izraz ljubavi i poštovanja prema najbližim srodnicima, kumovima, sveštenicima, prijateljima.