Doktor za rokenrol

Dr Zlatko Bokun, specijalista opšte hirurgije i laparoskopski hirurg u KBC „Zvezdara”, prvi put je zasvirao gitaru na splitskoj rivi osamdesetih godina, kada je rokenrol igrala cela Jugoslavija.

Kada je na kraju osmog razreda osnovne škole svom ocu i poznatom neuropsihijatru, dr Petru Bokunu pokazao knjižicu punu petica, dobio je gitaru na poklon. I od tada ne prestaje da prebira po njenim žicama, pa nije bez razloga stekao epitet „doktor za rokenrol”. Menjao je bendove sve dok nije osnovao svoju „Plutoniju” koja proslavlja 23 godine postojanja na rok pozornici Srbije i važi za jedan od najpopularnijih klupskih bendova. Bend gotovo svakog vikenda ima nastup u našoj zemlji ili regionu.

Zlatko je rođen u Splitu, u kojem je proveo celo detinjstvo i deo mladosti.

„Split je bio divno mesto za odrastanje, a kada prelistavam porodične albume, shvatam da je većina fotografija nastala na brodu, plaži ili u luci Poljud, gde je bila usidrena porodična barka”, seća se dr Bokun.

Zvezdara, druga kuća

Ali, kako kaže, od kada je došao u Beograd, opština u kojoj je Beograd najbliži zvezdama postala je njegova druga kuća. „Na Zvezdari sam pohađao Šestu beogradsku gimnaziju, tu se danas nalazi porodična kuća, a moja profesionalna karijera od početka je vezana za KBC ’Zvezdara’, koju Beograđani i danas zovu Gradskom bolnicom, kako glasi njen nekadašnji naziv. Ne bez razloga, jer je to drugi po veličini klinički centar u Beogradu, a dobri kolegijalni odnosi i domaćinski pristup pacijentima su nešto po čemu smo prepoznatljivi”, kaže naš sagovornik, koji važi za jednog od omiljenih doktora ove bolnice.

Među pacijentima postao je poznat po uspešno obavljenim laparoskopskim operacijama debelog creva, želuca, nadbubrežne žlezde, kile, žučnih kesa, slepog creva, odnosno svega onoga što se kod nas uglavnom radi uz klasičan hirurški rez. Laparoskopsku hirurgiju učio je od najvećeg autoriteta u toj oblasti – profesora Đusta Pinjata iz Italije, kod koga je završio edukaciju o svom trošku. Međutim, kada evocira svoje uspomene na početak akademske karijere, kaže da je medicinu upisao jer je želeo da bude psihijatar – ne samo zbog svog oca, koji je bio snažan model za identifikaciju i veoma uspešan u toj oblasti, već zato što je verovao u moć lečenja rečima.

„Psihijatrija mi se svidela ne zbog idoliziranja oca, već sam shvatio koliku moć imaju reči i kakva je misterija ljudska duša. Međutim, kada sam na studijama dobio kliničke predmete, zaljubio sam se u hirurgiju, jer ona veoma brzo dovodi do poboljšanja stanja pacijenta. Osim toga, imao sam dobre motoričke veštine, pre svega zahvaljujući sviranju gitare i kada sam prvi put uhvatio hirurški nož i osetio kako lako i prirodno njime baratam, doneo sam odluku da hirurgija postane moj životni poziv. Duboko poštujem psihijatriju, ali je za nju potrebno mnogo strpljenja, a rezultati u lečenju vide se tek za nekoliko godina – ako se uopšte vide, za razliku od hirurgije u kojoj se rezultati vide veoma brzo, a profesionalna gratifikacija dobija odmah. U psihijatriji nema tog instant zadovoljstva, zbog čega se ja iskreno divim psihijatrima koji toliko dugo mogu da čekaju na poboljšanje stanja svog pacijenta”, iskren je naš sagovornik.

Ipak, iako je po specijalnosti hirurg, kaže da ponekad mora da bude i psihijatar:

„Mnogo pacijenata ima i neki psihički problem koji želi da podeli sa svojim doktorom, a neki od organskih problema koje operišem i kojima se bavim, kao što su zapaljenska bolest creva ili perforacija čira na želucu, imaju jasno psihološko poreklo. Manje je poznato da trbuh, odnosno abdomen ima ’mozak za sebe’ i isti broj neurona kao kičmena moždina, jer mi imamo potpuno identične transmitere i u abdomenu i u mozgu, pa narodno uverenje ’dobio sam čir na želucu od nerviranja’ ima puno naučno opravdanje i objašnjenje. Neretko, doktori tragaju za organskim uzrokom bolesti, a ne shvataju da je psiha okidač za mnoga organska oboljenja. Razni poremećaji ishrane takođe dovode do komplikacija koje moraju da se hirurški rešavaju.”

Na pitanje zašto se opredelio baš za abdominalnu hirurgiju, dr Zlatko Bokun jednostavno odgovara – zato što je ona najteža i najizazovnija.

„Kada otvorimo pacijenta, nikada ne znamo šta ćemo zateći, bez obzira na dobru dijagnostiku. Svaki pacijent je poseban, ima specifičnu anatomiju i nikada ne znamo šta može da nas iznenadi kada stavimo hirurške rukavice. Baš kao što dobri poznavaoci glumačkog zanata kažu da nijedna pozorišna predstava nije ista kao prethodna, bez obzira na isti tekst koji glumci izgovaraju, tako nijedna operacija nije ista. To podiže adrenalin, koji je u ovom poslu neophodan. Laparoskopski metod je zbog svoje udobnosti i minimalne invazivnosti sve popularniji i preporučen je od strane Svetske zdravstvene organizacije, jednostavniji je i praktičniji, jer rasterećuje zdravstveni sistem, pacijenti se kraće zadržavaju u bolnici i oporavak im je neuporedivo brži. U laparoskopiji su i rezovi minimalni, a intervencija se izvodi preko tri ili četiri ubodne tačkice. Uz određene mere opreza, pacijent može da se vrati lakšim fizičkim aktivnostima već posle nedelju dana. Za razliku od laparoskopije, otvorena operativna metoda zahteva veliki rez na stomaku, što samo po sebi podrazumeva veću traumu za pacijenta, sporiji oporavak i nosi veći rizik od stvaranja infekcije”, objašnjava naš sagovornik.

A kada zatvori vrata hirurške sale, dr Bokun otvara vrata svog muzičkog studija, gde ga čekaju kolege muzičari.

Sledite svoje snove

Zlatko ne krije zadovoljstvo što je njegova sestričina Dorotea nasledila muzički talenat, o čemu svedoči i veliki broj nagrada – ova šesnaestogodišnja tinejdžerka, za koju ozbiljni muzički autoriteti kažu da ima anđeoski glas, svira klavir i uspešno komponuje. Dok se dvoumi da li da krene na arhitekturu, muziku ili modni dizajn, njen ujak sa zanimanjem prati i muzičko sazrevanje mlađe sestričine Petre, koja je jedna od njegovih najvernijih obožavateljki.

„Za šta god da se opredele, važno je da to bude iz ljubavi. U životu sam imao veliku sreću i privilegiju da sve radim iz ljubavi, bilo da je u pitanju hirurgija, kao profesija, ili muzika, kao hobi. I nikada nisam razmišljao kako da kapitalizujem svoje znanje i rad. A ako sledite svoje snove i srce, nekako stvari same dođu na svoje mesto”, poručuje dr Zlatko Bokun.

Ljubav prema muzici

Iako je „Plutonija” jedan od popularnijih klupskih bendova, nijedan od njenih članova ne živi samo od muzike. Basista Predrag Ćesarović je mašinski inženjer, koji je godinama radio kao vatrogasac, da bi odnedavno prešao u Sektor za vanredne situacije. Pevačica Dragica Maletić je profesorka engleskog koja je pohađala časove operskog pevanja kod prvakinje Srpskog narodnog pozorišta Nataše Tasić Knežević. Bubnjar Vlada Mladenović je jedini profesionalni muzičar, koji se nedavno vratio iz Kanade.

Splitu se vraća i zimi i leti

Iako je imao svega šesnaest godina kada su njegovi roditelji morali da spakuju kofere i presele se u Srbiju pred vihorom građanskog rata, za ovaj grad dr Zlatka Bokuna vežu najlepše uspomene. Zbog toga mu se često vraća, ne samo leti kada Split postaje epicentar turizma, već i u zimskim mesecima, kada bura podigne talase i rastera retke turiste koji obilaze Dioklecijanovu palatu ili se za „sreću” slikaju kako dodiruju palac bronzanog spomenika Grgura Ninskog, simbola grada pod Marjanom.