Доктор за рокенрол

Др Златко Бокун, специјалиста опште хирургије и лапароскопски хирург у КБЦ „Звездара”, први пут је засвирао гитару на сплитској риви осамдесетих година, када је рокенрол играла цела Југославија.

Када је на крају осмог разреда основне школе свом оцу и познатом неуропсихијатру, др Петру Бокуну показао књижицу пуну петица, добио је гитару на поклон. И од тада не престаје да пребира по њеним жицама, па није без разлога стекао епитет „доктор за рокенрол”. Мењао је бендове све док није основао своју „Плутонију” која прославља 23 године постојања на рок позорници Србије и важи за један од најпопуларнијих клупских бендова. Бенд готово сваког викенда има наступ у нашој земљи или региону.

Златко је рођен у Сплиту, у којем је провео цело детињство и део младости.

„Сплит је био дивно место за одрастање, а када прелиставам породичне албуме, схватам да је већина фотографија настала на броду, плажи или у луци Пољуд, где је била усидрена породична барка”, сећа се др Бокун.

Звездара, друга кућа

Али, како каже, од када је дошао у Београд, општина у којој је Београд најближи звездама постала је његова друга кућа. „На Звездари сам похађао Шесту београдску гимназију, ту се данас налази породична кућа, а моја професионална каријера од почетка је везана за КБЦ ’Звездара’, коју Београђани и данас зову Градском болницом, како гласи њен некадашњи назив. Не без разлога, јер је то други по величини клинички центар у Београду, а добри колегијални односи и домаћински приступ пацијентима су нешто по чему смо препознатљиви”, каже наш саговорник, који важи за једног од омиљених доктора ове болнице.

Међу пацијентима постао је познат по успешно обављеним лапароскопским операцијама дебелог црева, желуца, надбубрежне жлезде, киле, жучних кеса, слепог црева, односно свега онога што се код нас углавном ради уз класичан хируршки рез. Лапароскопску хирургију учио је од највећег ауторитета у тој области – професора Ђуста Пињата из Италије, код кога је завршио едукацију о свом трошку. Међутим, када евоцира своје успомене на почетак академске каријере, каже да је медицину уписао јер је желео да буде психијатар – не само због свог оца, који је био снажан модел за идентификацију и веома успешан у тој области, већ зато што је веровао у моћ лечења речима.

„Психијатрија ми се свидела не због идолизирања оца, већ сам схватио колику моћ имају речи и каква је мистерија људска душа. Међутим, када сам на студијама добио клиничке предмете, заљубио сам се у хирургију, јер она веома брзо доводи до побољшања стања пацијента. Осим тога, имао сам добре моторичке вештине, пре свега захваљујући свирању гитаре и када сам први пут ухватио хируршки нож и осетио како лако и природно њиме баратам, донео сам одлуку да хирургија постане мој животни позив. Дубоко поштујем психијатрију, али је за њу потребно много стрпљења, а резултати у лечењу виде се тек за неколико година – ако се уопште виде, за разлику од хирургије у којој се резултати виде веома брзо, а професионална гратификација добија одмах. У психијатрији нема тог инстант задовољства, због чега се ја искрено дивим психијатрима који толико дуго могу да чекају на побољшање стања свог пацијента”, искрен је наш саговорник.

Ипак, иако је по специјалности хирург, каже да понекад мора да буде и психијатар:

„Много пацијената има и неки психички проблем који жели да подели са својим доктором, а неки од органских проблема које оперишем и којима се бавим, као што су запаљенска болест црева или перфорација чира на желуцу, имају јасно психолошко порекло. Мање је познато да трбух, односно абдомен има ’мозак за себе’ и исти број неурона као кичмена мождина, јер ми имамо потпуно идентичне трансмитере и у абдомену и у мозгу, па народно уверење ’добио сам чир на желуцу од нервирања’ има пуно научно оправдање и објашњење. Неретко, доктори трагају за органским узроком болести, а не схватају да је психа окидач за многа органска обољења. Разни поремећаји исхране такође доводе до компликација које морају да се хируршки решавају.”

На питање зашто се определио баш за абдоминалну хирургију, др Златко Бокун једноставно одговара – зато што је она најтежа и најизазовнија.

„Када отворимо пацијента, никада не знамо шта ћемо затећи, без обзира на добру дијагностику. Сваки пацијент је посебан, има специфичну анатомију и никада не знамо шта може да нас изненади када ставимо хируршке рукавице. Баш као што добри познаваоци глумачког заната кажу да ниједна позоришна представа није иста као претходна, без обзира на исти текст који глумци изговарају, тако ниједна операција није иста. То подиже адреналин, који је у овом послу неопходан. Лапароскопски метод је због своје удобности и минималне инвазивности све популарнији и препоручен је од стране Светске здравствене организације, једноставнији је и практичнији, јер растерећује здравствени систем, пацијенти се краће задржавају у болници и опоравак им је неупоредиво бржи. У лапароскопији су и резови минимални, а интервенција се изводи преко три или четири убодне тачкице. Уз одређене мере опреза, пацијент може да се врати лакшим физичким активностима већ после недељу дана. За разлику од лапароскопије, отворена оперативна метода захтева велики рез на стомаку, што само по себи подразумева већу трауму за пацијента, спорији опоравак и носи већи ризик од стварања инфекције”, објашњава наш саговорник.

А када затвори врата хируршке сале, др Бокун отвара врата свог музичког студија, где га чекају колеге музичари.

Следите своје снове

Златко не крије задовољство што је његова сестричина Доротеа наследила музички таленат, о чему сведочи и велики број награда – ова шеснаестогодишња тинејџерка, за коју озбиљни музички ауторитети кажу да има анђеоски глас, свира клавир и успешно компонује. Док се двоуми да ли да крене на архитектуру, музику или модни дизајн, њен ујак са занимањем прати и музичко сазревање млађе сестричине Петре, која је једна од његових највернијих обожаватељки.

„За шта год да се определе, важно је да то буде из љубави. У животу сам имао велику срећу и привилегију да све радим из љубави, било да је у питању хирургија, као професија, или музика, као хоби. И никада нисам размишљао како да капитализујем своје знање и рад. А ако следите своје снове и срце, некако ствари саме дођу на своје место”, поручује др Златко Бокун.

Љубав према музици

Иако је „Плутонија” један од популарнијих клупских бендова, ниједан од њених чланова не живи само од музике. Басиста Предраг Ћесаровић је машински инжењер, који је годинама радио као ватрогасац, да би однедавно прешао у Сектор за ванредне ситуације. Певачица Драгица Малетић је професорка енглеског која је похађала часове оперског певања код првакиње Српског народног позоришта Наташе Тасић Кнежевић. Бубњар Влада Младеновић је једини професионални музичар, који се недавно вратио из Канаде.

Сплиту се враћа и зими и лети

Иако је имао свега шеснаест година када су његови родитељи морали да спакују кофере и преселе се у Србију пред вихором грађанског рата, за овај град др Златка Бокуна вежу најлепше успомене. Због тога му се често враћа, не само лети када Сплит постаје епицентар туризма, већ и у зимским месецима, када бура подигне таласе и растера ретке туристе који обилазе Диоклецијанову палату или се за „срећу” сликају како додирују палац бронзаног споменика Гргура Нинског, симбола града под Марјаном.