Velike i male laži

Ljudi najčešćče lažu iz koristoljublja i iz interesa, ali postoje i one male, sitne laži iz straha, kukavičluka, sažaljenja, iz ljubavi, pa čak i iz poštovanja prema drugima.

Neki lažu i da bi izgledali pametniji u društvu, ili obezbedili privilegovan položaj i okoristili se, impresionirali druge, pojačali uticaj  udruštvu,  zaposlili se, stekli više prijatelja,  popravili samopouzdanje.

Psiholozi naglašavaju da ljudi ne govore istinu i iz obzira prema drugima. Zamislite da kažete koleginici da su joj cipele koje je tek kupila demodirane, a frizura pogrešna…Uostalom i  sami sebe štitimo malim  lažima. Uvek kada zakasnimo na posao nađemo neki izgovor, nikada ne priznamo da smo se uspavali, zar ne. Teško bi bilo zamisliti da se istina kaže svima u lice. Šta bi se desilo kada bi rekli sve što mislimo ženi, mužu, komšiniji, drugarici, drugu?

Osobama koje su uvek iskrene život nije lak, često su okruženi neprijateljima, a okolina ih smatra i naivnima.  Ali ne valja ni preterivati – laž se često vraća kao bumerang.

Kako naći pravu meru? .

Psiholozi napominju da naročito nesigurne osobe traže iskrenost, što ne znači da je zaista i žele, pa tako, na primer, kažu „Molim te, reci mi iskreno, da sam ja najbolji… najlepši… da me najviše voliš…”

Zadovoljiti potrebu drugog čoveka pre svoje je osnov svake komunikacije. Najvažnije je razumevanje za drugog, pa tek onda istina ako je uopšte treba reći. Način na koji se nešto kaže, pravo vreme i poznavanje druge osobe su bitniji od svega drugog. Pojedinci se  hvale svojom iskrenošću i smatraju to velikom vrlinom, međutim vrlo često se iza iskrenosti krije agresivnost i želja da drugima „saspu sve u lice”.

Ili kako bi filozof Andre Moro rekao : „Mi volimo iskrenost samo kod osoba koje nas vole, a iskrenost ostalih nazivamo bezobrazlukom”.

Psiholozi bi izvukli sledeći  zaključak: „da bi prema nekoj osobi bili iskreni treba dobro da je poznajemo, tada ćemo znati koliko je ta osoba spremna da čuje "moju" istinu“.

Za razumevanje je najvažnije međusobno poverenje.  

D.S.

Simptomi laganja

Neko ume da slaže, i da ne trepne, ali nisu svi tako „talentovani“ za laganje već im lice pocrveni, osmehuju se samo usnama, a ne i očima, nervozno pokreću ruke i noge, šire zenice, podižu obrve, ne zadržavaju pogled na očima sagovornika. Ljute se kad ih neko mnogo ispituje, pokreti nisu spontani, i treba im vreme da smisle laž.

Antropolog Jovica Stanojević u knjizi „Čovek i laž” ističe jednu zanimljivu tezu da se laž sreće u čitavoj biosferi, a da je kod čoveka samo svesno profilisana i češća.

Uvreženo je i mišljenje da je politika delatnost u kojoj se najviše laže. Još je  Makijaveli savetovao vladare da slažu kad god je to potrebno. Sociolozi ističu i da im građani ponekad u tome nesvesno pomažu jer vole da veruju u ono što im je drago, a to su, po običaju, mir, bolji životni standard, ekonomski rast, zaposlenost…