Велике и мале лажи
Ситне лажи могу чак и да помогну у међусобним односима, ако се, наравно, у томе не претера
Људи најчешћче лажу из користољубља и из интереса, али постоје и оне мале, ситне лажи из страха, кукавичлука, сажаљења, из љубави, па чак и из поштовања према другима.
Неки лажу и да би изгледали паметнији у друштву, или обезбедили привилегован положај и окористили се, импресионирали друге, појачали утицај удруштву, запослили се, стекли више пријатеља, поправили самопоуздање.
Психолози наглашавају да људи не говоре истину и из обзира према другима. Замислите да кажете колегиници да су јој ципеле које је тек купила демодиране, а фризура погрешна…Уосталом и сами себе штитимо малим лажима. Увек када закаснимо на посао нађемо неки изговор, никада не признамо да смо се успавали, зар не. Тешко би било замислити да се истина каже свима у лице. Шта би се десило када би рекли све што мислимо жени, мужу, комшинији, другарици, другу?
Особама које су увек искрене живот није лак, често су окружени непријатељима, а околина их сматра и наивнима. Али не ваља ни претеривати – лаж се често враћа као бумеранг.
Како наћи праву меру? .
Психолози напомињу да нарочито несигурне особе траже искреност, што не значи да је заиста и желе, па тако, на пример, кажу „Молим те, реци ми искрено, да сам ја најбољи… најлепши… да ме највише волиш…”
Задовољити потребу другог човека пре своје је основ сваке комуникације. Најважније је разумевање за другог, па тек онда истина ако је уопште треба рећи. Начин на који се нешто каже, право време и познавање друге особе су битнији од свега другог. Појединци се хвале својом искреношћу и сматрају то великом врлином, међутим врло често се иза искрености крије агресивност и жељa да другима „саспу све у лице”.
Или како би филозоф Андре Моро рекао : „Ми волимо искреност само код особа које нас воле, а искреност осталих називамо безобразлуком”.
Психолози би извукли следећи закључак: „да би према некој особи били искрени треба добро да је познајемо, тада ћемо знати колико је та особа спремна да чује "моју" истину“.
За разумевање је најважнијe међусобно поверење.
Д.С.
Симптоми лагања
Неко уме да слаже, и да не трепне, али нису сви тако „талентовани“ за лагање већ им лице поцрвени, осмехују се само уснама, а не и очима, нервозно покрећу руке и ноге, шире зенице, подижу обрве, не задржавају поглед на очима саговорника. Љуте се кад их неко много испитује, покрети нису спонтани, и треба им време да смисле лаж.
Антрополог Јовица Станојевић у књизи „Човек и лаж” истиче једну занимљиву тезу да се лаж среће у читавој биосфери, а да је код човека само свесно профилисана и чешћа.
Уврежено је и мишљење да је политика делатност у којој се највише лаже. Још је Mакијавели саветовао владаре да слажу кад год је то потребно. Социолози истичу и да им грађани понекад у томе несвесно помажу јер воле да верују у оно што им је драго, а то су, по обичају, мир, бољи животни стандард, економски раст, запосленост…
