Dugi kadar nemoći
Prateći kretanje kamere u seriji „Adolescencija” kroz školsko dvorište, hodnike i učionice, suočavamo se sa teško prihvatljivom, jednostavnom istinom kako škola kao institucija više ne postoji, te da je jaz između učenika i profesora, dakle, između dece i odraslih, gotovo nepremostiv
Učesnici i svedoci protestnog skupa održanog 15. marta u Beogradu beležili su kamerama mobilnih telefona sve ono što se tog dana zbivalo na ulicama i trgovima grada koji je još jednom pokazao koliko ljubi lepu, dragu i slatku slobodu. Milioni fotografija i video-zapisa što su još od jutra preplavili društvene mreže te iste večeri su se pretvorili u deliće jedinstvenog digitalnog mozaika koji će ostati vredno svedočanstvo o događaju koji je primio k znanju ceo svet.
Jedan od najupečatljivijih prizora sa beogradskih ulica tog dugog i neizvesnog dana svakako predstavljaju fotografije studentskih redara koji su pre početka demonstracija na podlakticama flomasterima bili ispisali imena i brojeve telefona svojih roditelja. Ovi mladi ljudi su, dakle, računali kako im u najtragičnijem mogućem sledu predstojećih događaja mogu biti ugroženi i sami životi, te da će podaci ispisani na njihovoj koži biti od koristi onima koji se budu brinuli za njihova povređena ili čak mrtva tela.
Sada znamo da su, na svu sreću, svi ti mladi ljudi po završetku skupa mogli sami da se jave svojim najmilijima i da im prenesu utiske o svemu onome što se tog dana dešavalo pred Skupštinom i na Slaviji, te okolnim bulevarima, ulicama i uličicama. Ali isto tako znamo kako su pre nepune dve godine zazvonili telefoni roditelja devetoro učenika Ogledne osnovne škole „Vladislav Ribnikar”, koje je pred kraj prvog časa jutarnje smene ubio njihov školski drug.
Ovih dana su roditelji dečaka ubice, kome zbog toga što je ovaj stravični zločin počinio pre nego što je napunio četrnaest godina, po našem krivičnom zakonu, nije bilo moguće suditi, podneli žalbu na prvostepenu presudu kojom su zbog ugrožavanja opšte sigurnosti te zlostavljanja i zanemarivanja deteta osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Takođe, sud je pre neki dan u odvojenom procesu odlučio kako roditelji dečaka koji je pucao u svoje vršnjake i sama škola porodicama žrtava moraju da isplate naknadu na ime nematerijalne štete, odnosno pretrpljene duševne bolove usled smrti bliskog lica.
Tako ova kod nas do sada nezabeležena tragedija polako dobija sudski epilog. Ali naše društvo i dalje ne samo da ne uspeva da u potpunosti shvati šta se tog kobnog majskog jutra zaista desilo u školi u samom centru naše prestonice već ne ume da pruži jasan odgovor na pitanje da li je ovim masovnim ubistvom vršnjačko nasilje dostiglo vrhunac ili je to tek početak crnog niza koji će nas i po takvoj statistici učiniti delom razvijenog belog sveta.
A da znamo o čemu govorimo kada govorimo o vršnjačkom nasilju, ovih dana pokazuju reakcije naše javnosti na britansku igranu seriju „Adolescencija”, koja se od sredine marta može gledati na „Netfliksu”.
Priče o ubistvima i pucnjavama čiji su akteri školska deca odavno su česta tema mnogih serija ili filmova. Ali dok su se scenaristi i reditelji u svim tim delima mahom bavili samom fabulom, najčešće prateći tok policijske istrage, autori „Adolescencije” su se upustili u znatno zahtevniji umetnički proces. Usudili su se da zarone duboko ispod prozaične površine banalnosti jednog takvog zločina i da nam u priči o trinaestogodišnjem dečaku koji nožem ubija svoju školsku drugaricu, koja ga je prethodno izložila podsmehu na društvenim mrežama, podare katarzu kakvu u sebi nose samo najveća umetnička dela.
Da bi u tome uspeli, autori serije su se upustili u retko viđen poduhvat da sve četiri epizode bude snimljene u po jednom neprekidnom kadru. Prva epizoda prikazuje dečakovo hapšenje i sve ono što se potom dešava u zakonom propisanoj proceduri koja se odigrava u policijskoj stanici. Druga epizoda nas odvodi u dečakovu školu, gde dvoje policijskih inspektora pokušava da pronikne u motiv strašnog zločina. Treća epizoda prikazuje dečakov poslednji razgovor sa psihološkinjom koja ga posećuje u nekoj vrsti duševne bolnice u koju je smešten ne bi li, po nalogu suda, procenila da li je sposoban za suđenje na kome će biti suočen sa optužbom za ubistvo. Poslednja epizoda prikazuje još jedno „obično jutro” dečakovih roditelja i starije sestre u kom se prvo suočavaju sa prigušenom kulminacijom maltretiranja lokalne zajednice, da bi dečakov telefonski poziv, u kom im saopštava kako je odlučio da se na predstojećem suđenju izjasni kao kriv, izazvao kolektivni izliv tuge, bespomoćnosti i, konačno, ljubavi, koja ipak ne otvara vrata bilo kakvoj nadi, već razumevanju da nikakve nade – nema!
I mada se poslednji minuti „Adolescencije” ne mogu pratiti bez suza u očima i grča u grudima, gledaoci se sa suštinskom teskobom, uznemirenošću i pre svega nemoći suočavaju u epizodi koja se odigrava u školi. Taj neprekinuti kadar u kom inspektor i njegova koleginica dolaze u školu koju su pohađali dečak-ubica i njegova žrtva iz sekunde u sekundu sve više nalikuje beleženju silaska niz svih devet krugova pakla sveta u kome i mi živimo. Prateći kretanje kamere kroz školsko dvorište, hodnike i učionice, suočavamo se sa teško prihvatljivom, jednostavnom istinom kako škola kao institucija više ne postoji, te da je jaz između učenika i profesora, dakle, između dece i odraslih, gotovo nepremostiv.
Umetnički dometi TV serije „Adolescencija” nas podstiču da predugi kadar urušavanja savremenog društva vratimo unazad ne bismo li pronašli trenutak u kom je đavo počeo da odnosi šalu.
Ili je za to već odavno kasno?
