Дуги кадар немоћи
Пратећи кретање камере у серији „Адолесценција” кроз школско двориште, ходнике и учионице, суочавамо се са тешко прихватљивом, једноставном истином како школа као институција више не постоји, те да је јаз између ученика и професора, дакле, између деце и одраслих, готово непремостив
Учесници и сведоци протестног скупа одржаног 15. марта у Београду бележили су камерама мобилних телефона све оно што се тог дана збивало на улицама и трговима града који је још једном показао колико љуби лепу, драгу и слатку слободу. Милиони фотографија и видео-записа што су још од јутра преплавили друштвене мреже те исте вечери су се претворили у делиће јединственог дигиталног мозаика који ће остати вредно сведочанство о догађају који је примио к знању цео свет.
Један од најупечатљивијих призора са београдских улица тог дугог и неизвесног дана свакако представљају фотографије студентских редара који су пре почетка демонстрација на подлактицама фломастерима били исписали имена и бројеве телефона својих родитеља. Ови млади људи су, дакле, рачунали како им у најтрагичнијем могућем следу предстојећих догађаја могу бити угрожени и сами животи, те да ће подаци исписани на њиховој кожи бити од користи онима који се буду бринули за њихова повређена или чак мртва тела.
Сада знамо да су, на сву срећу, сви ти млади људи по завршетку скупа могли сами да се јаве својим најмилијима и да им пренесу утиске о свему ономе што се тог дана дешавало пред Скупштином и на Славији, те околним булеварима, улицама и уличицама. Али исто тако знамо како су пре непуне две године зазвонили телефони родитеља деветоро ученика Огледне основне школе „Владислав Рибникар”, које је пред крај првог часа јутарње смене убио њихов школски друг.
Ових дана су родитељи дечака убице, коме због тога што је овај стравични злочин починио пре него што је напунио четрнаест година, по нашем кривичном закону, није било могуће судити, поднели жалбу на првостепену пресуду којом су због угрожавања опште сигурности те злостављања и занемаривања детета осуђени на вишегодишње затворске казне. Такође, суд је пре неки дан у одвојеном процесу одлучио како родитељи дечака који је пуцао у своје вршњаке и сама школа породицама жртава морају да исплате накнаду на име нематеријалне штете, односно претрпљене душевне болове услед смрти блиског лица.
Тако ова код нас до сада незабележена трагедија полако добија судски епилог. Али наше друштво и даље не само да не успева да у потпуности схвати шта се тог кобног мајског јутра заиста десило у школи у самом центру наше престонице већ не уме да пружи јасан одговор на питање да ли је овим масовним убиством вршњачко насиље достигло врхунац или је то тек почетак црног низа који ће нас и по таквој статистици учинити делом развијеног белог света.
А да знамо о чему говоримо када говоримо о вршњачком насиљу, ових дана показују реакције наше јавности на британску играну серију „Адолесценција”, која се од средине марта може гледати на „Нетфликсу”.
Приче о убиствима и пуцњавама чији су актери школска деца одавно су честа тема многих серија или филмова. Али док су се сценаристи и редитељи у свим тим делима махом бавили самом фабулом, најчешће пратећи ток полицијске истраге, аутори „Адолесценције” су се упустили у знатно захтевнији уметнички процес. Усудили су се да зароне дубоко испод прозаичне површине баналности једног таквог злочина и да нам у причи о тринаестогодишњем дечаку који ножем убија своју школску другарицу, која га је претходно изложила подсмеху на друштвеним мрежама, подаре катарзу какву у себи носе само највећа уметничка дела.
Да би у томе успели, аутори серије су се упустили у ретко виђен подухват да све четири епизоде буде снимљене у по једном непрекидном кадру. Прва епизода приказује дечаково хапшење и све оно што се потом дешава у законом прописаној процедури која се одиграва у полицијској станици. Друга епизода нас одводи у дечакову школу, где двоје полицијских инспектора покушава да проникне у мотив страшног злочина. Трећа епизода приказује дечаков последњи разговор са психолошкињом која га посећује у некој врсти душевне болнице у коју је смештен не би ли, по налогу суда, проценила да ли је способан за суђење на коме ће бити суочен са оптужбом за убиство. Последња епизода приказује још једно „обично јутро” дечакових родитеља и старије сестре у ком се прво суочавају са пригушеном кулминацијом малтретирања локалне заједнице, да би дечаков телефонски позив, у ком им саопштава како је одлучио да се на предстојећем суђењу изјасни као крив, изазвао колективни излив туге, беспомоћности и, коначно, љубави, која ипак не отвара врата било каквој нади, већ разумевању да никакве наде – нема!
И мада се последњи минути „Адолесценције” не могу пратити без суза у очима и грча у грудима, гледаоци се са суштинском тескобом, узнемиреношћу и пре свега немоћи суочавају у епизоди која се одиграва у школи. Тај непрекинути кадар у ком инспектор и његова колегиница долазе у школу коју су похађали дечак-убица и његова жртва из секунде у секунду све више наликује бележењу силаска низ свих девет кругова пакла света у коме и ми живимо. Пратећи кретање камере кроз школско двориште, ходнике и учионице, суочавамо се са тешко прихватљивом, једноставном истином како школа као институција више не постоји, те да је јаз између ученика и професора, дакле, између деце и одраслих, готово непремостив.
Уметнички домети ТВ серије „Адолесценција” нас подстичу да предуги кадар урушавања савременог друштва вратимо уназад не бисмо ли пронашли тренутак у ком је ђаво почео да односи шалу.
Или је за то већ одавно касно?
