Čovek nije samo telo
Duša živi sopstvenim životom, čak i kada se odvoji od tela i u tome se vidi osnovni razlog što je ona besmrtna i neuništiva
Apostol Pavle kaže da je telo naše „hram Svetoga Duha koji je u nama”. Time stavlja do znanja da je to najviše naznačenje ljudskog tela. Pri čemu kazuje da čovek nije samo telo.
Telo je biološki oblik čoveka, i kao takvo čini samo jednu antropološku komponentu trihotomije čovečijeg bića: telo, duša i duh.
Dostojanstvo čoveku najpre se daje po telu, jer Bog čoveka stvara „po obličju svojemu”. A i sam Sin Božji, Gospod Isus Hristos ovaploćuje se u čoveka, a ne recimo u anđela, iako su anđeli najbliži prestolu Božjem i posreduju između neba i zemlje. To, kako zapaža Sergej Bulgakov, „služi kao dokaz da punoća lika Božijeg pripada samo čoveku, i da nju nemaju čak ni nebeske sile”.
Stvoreni od praha zemaljskog
Sveto pismo svedoči da Bog stvori „čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa”. Time se kazuje da Bog, istovremeno, stvara čoveka i kao materijalno i kao duhovno biće. Čovek je u pozvanju svome samo kad su telo i duša zajedno. Po reči Svetog Maksima Ispovednika, oni su u – sapostojanju. Ali tako da su i nezavisni i u jedinstvu.
I Leontije Vizantijski naglašava međusobnu nezavisnost duše i tela. Duša je netelesna i poseduje sopstvenu pokretljivost. Ona živi sopstvenim životom, čak i kada se odvoji od tela. A upravo u tome se vidi osnovni razlog što je ona besmrtna i neuništiva.
Telo je smrtno, podložno truleži; ali, prema hrišćanskom učenju, to ne znači da s njegovim vraćanjem u zemlju zanavek sve ostaje prah. Sveti vladika Nikolaj ističe da je hrišćanstvo „rehabilitovalo telo propoveđu o vaskrsenju Hrista iz mrtvih i o vaploćenju Boga, a rehabilitujući telo ono je tim izvršilo preokret u smislu osveženja i podmlađenja sveta”. U rehabilitaciji tela, kaže, i ležao je razlog naglom rasprostranjenju hrišćanstva i njegove istorijske slave.
Sveti apostol Pavle, usredsređujući svoju pažnju na vaskrsenje Hristovo, u poslanici Kološanima piše: „A kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi.” A u poslanici Filipljanima, pozivajući na častan život i obraćajući se onima koji tako žive obznanjuje da će Gospod Isus Hristos „preobraziti naše poniženo telo, tako da bude saobrazno telu slave Njegove”.
Veruje se da će vaskrsnuti netruležno telo, oslobođeno ljudskih slabosti, prožeto duhovnom energijom i ozareno nebeskom svetlošću, da će ono biti s drugačijim svojstvima, ali s osobinama koje je imalo i pre odlaska u zemlju.
U uzajamnom odnosu duša i telo oblikuju ljudsko biće, pri čemu utiču i jedno na drugo. Prema učenju Crkve, telo je nužno za spasenje čoveka. Jer, čovek se spasava dok je u telu. S oboženjem duše dolazi do oboženja tela. I obrnuto: kad klone duša, klone i telo. Duša, pored nebeske hrane, hrani se i zemnom hranom, onom koju joj telo dostavi čulima. A onda, u povratnom dejstvu, telo se pothranjuje onim čemu se duša predala. Duša telo prosvetljuje ili potamnjuje; krasi ili sablažnjava; oživljava ili umrtvljuje.
Taj odnos uzajamnog dejstva duše i tela najbolje se sagledava kroz čudotvorno dejstvo svetih moštiju.
Mošti su zemni ostaci tela ljudi koji su časnim, požrtvovanim i Bogu predanim životom zadobili svetost. Takvim životom oni su udostojeni da tela njihova postanu oduhovljena telesna prebivališta Božja, osvedočeni hramovi Svetog Duha. Tela njihova (u obliku celokupnog tela, delova tela ili čestica) postaju sasudi blagodati Božje – izvor Božanske energije.
Otuda kod Slovena reč „mošti” (imenica u množini) izvedena je iz praslovenskog glagola „moći”.
Dok je u telu, čovek se ostvaruje u onome što je pozvanje njegovo. On se telom moli, telom stvara i telom usavršava. Zato je potreba i dužnost čoveka da se stara o telu svome. Čovek zapuštenog tela, bolestan ili iz nekog drugog razloga telesno nemoćan sputan je da čini u meri datih mu darova.
Zbog svega rečenog, nedopustivo je da čovek sakati i skrnavi telo svoje.
Teški greh samopovrede
Analogno Pravilima svetih apostola (21–24), umišljajna samopovreda tela smatra se teškim grehom pred Bogom, kao delimično samoubistvo.
Po istoj analogiji može se posmatrati i tetoviranje, sve masovnija i drastičnija pojava u našem vremenu. Pokazivanjem i izobličavanjem tela svoga čovek pokazuje šta je u telu njegovom.
Važnost tela pokazao je, nadasve, Sin Božji, time što je – „rođen od žene” – i sam za sebe uzeo telesno obličje.
U Prvoj poslanici Korinćanima Sveti apostol Pavle poučava: „Proslavite, dakle, Boga telom svojim i duhom svojim, jer su Božji.” Čovekovo je samo to kako će njima rukovoditi.
