Човек није само тело
Душа живи сопственим животом, чак и када се одвоји од тела и у томе се види основни разлог што је она бесмртна и неуништива
Апостол Павле каже да је тело наше „храм Светога Духа који је у нама”. Тиме ставља до знања да је то највише назначење људског тела. При чему казује да човек није само тело.
Тело је биолошки облик човека, и као такво чини само једну антрополошку компоненту трихотомије човечијег бића: тело, душа и дух.
Достојанство човеку најпре се даје по телу, јер Бог човека ствара „по обличју својему”. А и сам Син Божји, Господ Исус Христос оваплоћује се у човека, а не рецимо у анђела, иако су анђели најближи престолу Божјем и посредују између неба и земље. То, како запажа Сергеј Булгаков, „служи као доказ да пуноћа лика Божијег припада само човеку, и да њу немају чак ни небеске силе”.
Створени од праха земаљског
Свето писмо сведочи да Бог створи „човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива”. Тиме се казује да Бог, истовремено, ствара човека и као материјално и као духовно биће. Човек је у позвању своме само кад су тело и душа заједно. По речи Светог Максима Исповедника, они су у – сапостојању. Али тако да су и независни и у јединству.
И Леонтије Византијски наглашава међусобну независност душе и тела. Душа је нетелесна и поседује сопствену покретљивост. Она живи сопственим животом, чак и када се одвоји од тела. А управо у томе се види основни разлог што је она бесмртна и неуништива.
Тело је смртно, подложно трулежи; али, према хришћанском учењу, то не значи да с његовим враћањем у земљу занавек све остаје прах. Свети владика Николај истиче да је хришћанство „рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света”. У рехабилитацији тела, каже, и лежао је разлог наглом распрострањењу хришћанства и његове историјске славе.
Свети апостол Павле, усредсређујући своју пажњу на васкрсење Христово, у посланици Колошанима пише: „А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави.” А у посланици Филипљанима, позивајући на частан живот и обраћајући се онима који тако живе обзнањује да ће Господ Исус Христос „преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе Његове”.
Верује се да ће васкрснути нетрулежно тело, ослобођено људских слабости, прожето духовном енергијом и озарено небеском светлошћу, да ће оно бити с другачијим својствима, али с особинама које је имало и пре одласка у земљу.
У узајамном односу душа и тело обликују људско биће, при чему утичу и једно на друго. Према учењу Цркве, тело је нужно за спасење човека. Јер, човек се спасава док је у телу. С обожењем душе долази до обожења тела. И обрнуто: кад клоне душа, клоне и тело. Душа, поред небеске хране, храни се и земном храном, оном коју јој тело достави чулима. А онда, у повратном дејству, тело се потхрањује оним чему се душа предала. Душа тело просветљује или потамњује; краси или саблажњава; оживљава или умртвљује.
Тај однос узајамног дејства душе и тела најбоље се сагледава кроз чудотворно дејство светих моштију.
Мошти су земни остаци тела људи који су часним, пожртвованим и Богу преданим животом задобили светост. Таквим животом они су удостојени да тела њихова постану одуховљена телесна пребивалишта Божја, осведочени храмови Светог Духа. Тела њихова (у облику целокупног тела, делова тела или честица) постају сасуди благодати Божје – извор Божанске енергије.
Отуда код Словена реч „мошти” (именица у множини) изведена је из прасловенског глагола „моћи”.
Док је у телу, човек се остварује у ономе што је позвање његово. Он се телом моли, телом ствара и телом усавршава. Зато је потреба и дужност човека да се стара о телу своме. Човек запуштеног тела, болестан или из неког другог разлога телесно немоћан спутан је да чини у мери датих му дарова.
Због свега реченог, недопустиво је да човек сакати и скрнави тело своје.
Тешки грех самоповреде
Аналогно Правилима светих апостола (21–24), умишљајна самоповреда тела сматра се тешким грехом пред Богом, као делимично самоубиство.
По истој аналогији може се посматрати и тетовирање, све масовнија и драстичнија појава у нашем времену. Показивањем и изобличавањем тела свога човек показује шта је у телу његовом.
Важност тела показао је, надасве, Син Божји, тиме што је – „рођен од жене” – и сам за себе узео телесно обличје.
У Првој посланици Коринћанима Свети апостол Павле поучава: „Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божји.” Човеково је само то како ће њима руководити.
