Helikopter na Kopakabani

Sao Paulo je grad, bolje reći gradurina od 23 miliona stanovnika u kojoj živi desetina ukupnog brazilskog stanovništva. Nekadašnja prestonica, danas je moćan finansijski i poslovni centar. Širina oblasti koju je zauzeo odgovara otprilike razdaljini od Beograda do Novog Sada, pa je sasvim uobičajeno da u njegovim različitim kvartovima istovremeno sija sunce i pada kiša.

Grad čiji je zaštitnik Sveti Pavle može se pohvaliti prostranim trgovima, spomenicima, širokim bulevarima, velikom zgradom opere, monumentalnom katedralom, modernim muzejom savremene umetnosti s čijeg krova se pruža izvanredan pogled.

Soliteri od 50 spratova

Valja svakako pomenuti i pokrivenu dvospratnu pijacu krcatu egzotičnim voćem, okeanskom ribom i drugom različitom robom, s brojnim kasapnicama uz koje su se smestili restorani i kafei, iz kojih se već u jutarnjim časovima, nasuprot glasnom pijačnom žagoru, može razabrati svirka uličnih muzičara.

Većina zgrada su moderni soliteri staklenih fasada od pedesetak i više spratova, naspram kojih su se, u znatno manjem broju, šćućurila vremešna zdanja od sprat ili dva čija arhitektura, mora se priznati, uz ove „grdosije” i te kako prija oku. Te visine je i celokupna Japanska četvrt, čije su kuće naseljenici iz Zemlje izlazećeg sunca u prošlom i pretprošlom veku sazidali u prepoznatljivom tradicionalnom stilu, ne zaboravljajući čak ni dvorišta puna zelenila, ni ukrasne bazene u kojima lenjo plivaju ribe različitih boja, što za uzavreli grad u kojem nema igla gde da padne zaista predstavlja kuriozitet. Ovaj kvart, kao poznata turistička atrakcija, obiluje brojnim prodavnicama garderobe i suvenira.

U Sao Paulu, za razliku od Rio de Žaneira, nema mnogo turista. Menjačnica je takođe malo, te je do svake naredne potrebno i po pola sata hoda, dok za zamenu novca morate pokazati pasoš. Na ulici se govori na portugalskom, a ako bi turista seo u restoran, gostoljubivi gazda bi ga, saznavši da je stranac, obavezno počastio pićem ili nekom poslasticom. Ishrana Brazilaca velikim delom se zasniva na mesu, pa bi ponuda mnogih srpskih restorana ovde izgledala veoma skromna. Ako lokalna četvoročlana porodica sedne da ruča, polovinu ovećeg stola će im zasigurno zauzeti veliki oval krcat roštiljem, kotletima, različitim mesnim specijalitetima, usled čega je većina stanovništva gojazna, posebno mladi. Ako se ovome doda da je moda tetoviranja uzela maha u toj meri da su mladići ili devojke čije ruke ili noge, čak lica i vratovi, nisu iscrtani sada praktično izuzeci, bele vrane, bajkovite predstave o vitkim zanosnim Brazilkama brzo će pasti u vodu.

U Brazilu se rakija, koju uz pivo svi rado konzumiraju, pravi od šećerne trske koje ima u izobilju. Dok rade prepek, dodaju joj različite biljke, pa smo imali prilike da probamo i „rakiju od mrava”, koja je, zapravo, prepečena s amazonskom biljkom od koje utrnu usta pa imate utisak da ste progutali omanji mravinjak. Ovakvu ili onakvu, kod nas bi je s razlogom nazvali šećerušom, te preterano konzumiranje nije preporučljivo.

Brazilci su prijatni i nenametljivi ljudi, ali je po ulicama mnogo sirotinje koja zahvaljujući toplom vremenu na kartonima spava po trotoarima, nažalost, tako žive cele porodice. Siromašni ljudi, inače, obitavaju po favelama u kojima su kućerci, za divno čudo, najčešće zidani od čvrstog materijala i snabdeveni strujom i vodom, s kanalizacijom koja je obično spoljna i teče po stranama ulica. Policija, koja u favele retko zalazi, brojna je i svuda prisutna u cilju da se kriminal stavi pod kontrolu. Turistima se s tim u vezi posebno skreće pažnja da lopovi kradu mobilne tako što „dojezde” na motoru i ispred nosa otmu telefon.

Do Rio de Žaneira se iz Sao Paula putuje oko šest sati. Kako Brazil, zemlja rastuće ekonomije i jedan od osnivača BRIKS-a, ima i razvijenu sopstvenu auto-industriju, po licencama se ovde proizvode francuski, nemački, japanski i američki automobili, te kako je gorivo jeftino, litar košta od 60 do 80 dinara, saobraćajne gužve su ogromne.

Kopakabana se, uz veliki bulevar, prostire na nekih sedam kilometara (kao Ada Ciganlija), široka je 200–300 metara. Krasi je tek pokoja palma s oboda, tako da se hlad može potražiti jedino pod suncobranima. Imajući u vidu da je pesak vreo, dočekala nas je temperatura od 40 stepeni, do samog okeana vode vlažni puteljci koje stvaraju dugačka probušena creva iz kojih neprestano prska voda i podlogu hladi.

Iako je Kopakabana tek jedna od nekoliko gradskih plaža (tu su još jednako čuvena Ipanema, Leblon…), na njoj je uvek gužva, vikendom se teško može naći mesto da se položi peškir. Ovde nema uživanja uz šum talasa. Prodavci, uz glasnu viku i reklamu, u proseku kupačima prilaze tri puta u minutu, a nude svašta: žvake, bombone, nezaobilazne ohlađene kokosove orahe, grickalice i sladolede, ražnjiće koji se peku na žaru, ali i škampe… Zatim nude kukuruze koji se kuvaju u uzavreloj vodi u kolicima koja neumorno guraju po pesku, majice, kupaće kostime, kape, šešire, školjke, pića, koktele, čak po plaži ide i majstor tetovaže koji svojim alatkama tetovira na licu mesta, pa ko voli nek izvoli!

Svaki od njih će vam se obratiti i ponuditi svoju robu, ali nisu napadni, te će, ako niste zainteresovani, na tome i ostati. Postoji, ipak, način da čoveka mimoiđu bez uznemiravanja, ako čitate knjigu.

Atmosfera na plaži je vesela i opuštena, mladi ljudi donose oveće zvučnike iz kojih trešti muzika koja ama baš nikome ne smeta, što bi se reklo kod nas: svi pričaju, a niko nikog ne sluša!

Za Srbiju i Srbe, naravno, svi znaju, a to zahvaljujući nezaboravnoj utakmici kojom se 1971. legendarni Pele oprostio od fudbala upravo protiv naše reprezentacije, ali i zbog doskorašnjeg fudbalera Flamenga Dejana Ramba Petkovića, koji je za Brazilce i danas zvezda, kao i odbojkašicu Tijanu Bošković.

Ako njima dodamo neizbežne Novaka i Jokića, naša popularnost je zaista bila na zavidnom nivou.

Njoj će, nesumnjivo, doprineti i zanimljiva priča koja sledi, a ne tiče se sporta i koja počinje tako što je našim damama iz grupe prišla starija imućna gospođa iz Rija okićena zlatnim lancem i narukvicama i zanimala se kojim to jezikom govore. Čuvši da se radi o srpskom, radosno je uzviknula: „Jugoslavija!”. Objašnjeno joj je da je to danas Srbija, a onda je u žaru nastavila na španskom, ispostavilo se da je to jedini jezik na kojem smo se mogli sporazumeti, kako je upravo tu, na Kopakabani, sedamdesetih godina prošlog veka boravio neki naš zemljak Janković, čije prezime je izgovarala uz veliki osmeh i uzdignut prst kojim je žustro pretila. Šta je o njemu još ispričala možete pretpostaviti i sami, tek susret se završio u veselom raspoloženju, a nastavio sutradan, kada je moje saputnice, a svoje sagovornice ponovo našla, sa svakom se izljubila kao s najrođenijom i nastavila da preti tom ozloglašenom Jankoviću još više se kikoćući nego juče. Cirkus!

Noćni život uz muzičare

Noćni život Rija upravo je onakav kakvim ga zamišljamo. Preko muzičara koji sviraju po ulici, do brojnih klubova za mlade, restorana, džez i bosa nova klubova, u vreme našeg boravka koncerte na stadionima održale su muzičke ikone Šakira i Sting. Poseban užitak nam je predstavljao koncert bosa nova zvezde Jumi Park, poreklom Korejke, koju su Brazilci u potpunosti prisvojili, što zbog njenog izvanrednog izvođenja ove prelepe muzike, što zbog činjenice da je vreme korone, koja je ovde veoma ozbiljno shvaćena, provela ne napuštajući Brazil.

Dok su krstarenje brodom kroz zalive Rija i poseta umetničkoj četvrti do koje se stiže starim šarenim tramvajima nešto što ne bi trebalo propustiti, o spomeniku Hrista Spasitelja na Korkovadu i Glavi šećera, kao širom sveta znanim turističkim atrakcijama, neću mnogo pisati jer je o njima praktično sve već napisano. Jedino bih dodao da se na oba ova prelepa vidikovca, s kojih puca pogled na celi Rio, nalaze odlični restorani u kojima je, uprkos mnoštvu turista i gužvi, zaista pravo zadovoljstvo sedeti pod širokim suncobranima, uz lagani povetarac koji hladi, koktel s mangom ili ananasom, što čini utisak izvanrednim.

Za kraj mi, stoga, nije preostalo ništa drugo nego da citiram svog prijatelja koji, pola u šali, pola u zbilji kaza: „Da sam ja otišao u Brazil, ne bih se ni vraćao!”

Tekst i fotografije Borko Stojanović

Avion udario u autobus

Naš poslednji dan u Sao Paulu obeležila je neobična saobraćajna nezgoda koja je zapanjila celu državu od 220 miliona stanovnika, tridesetostruko mnogoljudniju od Srbije. Dogodila se u toku radnog vremena dok smo i mi bili na ulici, ali smo o njoj, zbog veličine grada, čuli tek kasnije, preko TV-a. Omanji privatni avion je, dakle, u nuždi morao da sleti na jedan od bulevara, pri čemu se sudario s vozilom gradskog prevoza koje je nalik našim zglobnim autobusima. Zbog velike brzine se na snimku, praktično, ne vidi ništa drugo sem da se autobus odjednom zapalio i da putnici iz njega panično istrčavaju. Međutim, kad se on uspori, jasno se uoči kako avion sleće usred saobraćajne gužve i udara autobus otpozadi. Poginulo je dvoje ljudi.

Utakmica na Marakani

Nekim turistima ostvario se dečački san i prisustvovali su prvenstvenoj utakmici, gradskom derbiju između Flamenga, odmah smo ga poistovetili sa Zvezdom, i crno-belog Botafoga na čuvenoj Marakani. Pobedio je Flamengo sa
1 : 0, ali je doživljaj ispunio, ako ne i nadmašio sva očekivanja.

Zvanično ime glasi: „Stadion novinara Marija Filja”, dok je Marakana naziv dela grada u kojem se on nalazi, sama reč inače označava brazilskog zelenog papagaja. Od nekadašnjih 200.000 ljudi koje je mogao primiti, danas mu kapacitet iznosi 72.000.

Navija se srčano, uz trube, velike zastave i dresove koje svi nose, ali nema poznatih navijačkih zađevica sa simpatizerima protivnika, fudbal je u prvom planu. Kada je o njemu reč, zaista se radi o klasi, što se uoči na prvi pogled: svako dodavanje je kao „na tacni”, pitanje da li će se i kako lopta uštopovati uopšte se ne postavlja, u utakmici su podeljena četiri žuta kartona za faulove koje bi kod nas možda, a možda i ne, pratila usmena sudijska opomena.

Uzbuđenja na plaži

Atlantski okean ovde zapljuskuje kopno ogromnim talasima, kada je miran visine su 3-4 metara i tada je kupanje dozvoljeno, čim pređu 5-6 metara podiže se crvena zastavica. Naravno, ima hrabrih, pre će biti nepromišljenih pojedinaca koji prekrše zabranu i dožive da ih spasilac, uz bučno oglašavanje pištaljke, izbaci iz vode, što je doživeo i vaš reporter. Međutim, da s okeanom nema šale svako može brzo da se uveri. Istoga dana siloviti talasi su dvojicu bespomoćnih kupača nepovratno odvukli ka pučini, te je morao da interveniše crveni spasilački helikopter. Na nekih stotinak metara od obale zastao je u vazduhu nad njima, spustio korpu sa spasiocem, izvukao jednog i zatim ga vratio na plažu, po drugog je odmah potom dojezdio ski-džet. Cela predstava uz aplauze!

Potrebu da se talasi ozbiljno shvate najbolje ocrtava i slučaj sredovečne gospođe koja je mimo zabrane ušla u okean, ali je ovaj put spasilac morao da pliva za njom i u polusvesnom stanju je izvuče na pesak. Odmah se tu stvorila hitna pomoć, a ona je brzo prebačena u bolnicu.