Miris Sombora i vrućeg hleba

Imao je Dimitrije Vujadinović sreće da se rodi, da detinjstvo i mladost provede u Somboru, gradu s izuzetno dugom i bogatom kulturnom tradicijom. On je hroničar, publicista, istraživač. Autor mnogobrojnih knjiga. Rečju, izuzetno vredan stvaralac. Iz detinjstva nosi najlepše uspomene. U periodu njegovog detinjstva i mladosti Sombor je imao najstariju učiteljsku školu, gimnaziju, muzičku i sve druge srednje škole. Ovde je osnovana i prva Preparandija, još u vreme Austrougarske.

Svojevremeno su, svakodnevno, radila četiri bioskopa, varoš je imala i Filharmoniju, Vatrogasni orkestar, Pevačko društvo, Hrvatski dom, Kasinu (Mađarski kulturni centar), galerije. I danas radi predivno pozorište, s tradicijom još od 1882. godine, kao i Srpska čitaonica „Laza Kostić”, dve velike biblioteke.

Honorar od „Kume, izgore ti kesa”

Žali za onim što je bilo, a danas je to prekrio zaborav.

– U mom rodnom gradu stvarali su Laza Kostić, slikar Milan Konjović, kompozitor Petar Konjović, pesnik Veljko Petrović, gimnastičar i član Olimpijskog komiteta Ivan Ivančević. U centru grada, na Vencu, rođen je i odrastao naš danas najcitiraniji naučnik Ivan Gutman – otvara letopis varoši.
– Mi, Somborci, mogli smo da navijamo za naše boksere, rukometaše, rvače, mačevaoce, tenisere, fudbalere, pingpongaše i šahiste. Ja sam od svakog sporta probao pomalo, ali se trajnije nisam zadržao ni u jednom. Istina, kao student igrao sam vaterpolo.

Stanovao je u centru grada, preko puta Srpske čitaonice i Gradske kafane. Prve honorare zarađivao je s drugovima ispred matičara i u porti crkve na „Kec, kume, izgore ti kesa”.

– Porodica moje majke došla je u Vojvodinu s Velikom seobom i naselila se u Subotici. Moj pradeda po majci vozio je lokomotivu između Subotice i Beča. Očeva porodica je poreklom iz Crne Gore i u Vojvodinu je došla posle Velikog rata, naselivši se u Senti – nastavlja sa sećanjima. Živeli su u kući zajedno s porodicom pesnika Stevana Raičkovića i Matije Bećkovića.

Posle završene srednje škole Dimitrije se preselio u Beograd kao student Ekonomskog fakulteta. Na fakultetu je diplomirao na predmetu sociologija s temom „Umetnost kao oblik društvene svesti s posebnim osvrtom na kič”. Zaposlio se kao istraživač u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka. Početkom devedesetih godina, zbog opšteg stanja u društvu, dao je otkaz u zavodu i preselio se u Sremske Karlovce. Prve dve godine posle otkaza provodio je na Tisi kod Bisernog ostrva, ribareći s profesionalnim ribarima. Zatim je osnovao NVO „Plavi zmaj”. Tema njegovog interesovanja bila je socio-ekologija, objavljujući više knjiga iz te oblasti: bojkot boljeg života, ekološki kaleidoskop, zdravlje i životna sredina.

Majstor za kalvados

U Sremskim Karlovcima je sa suprugom Danicom sagradio lepu porodičnu kuću i tu proveo gotovo dvadeset godina. Dugo vremena, takođe oko dve decenije, strastveno je pecao na Dunavu. Imao je i svoj drveni čamac (monoštorac) s pentom, dužine osam metara. S kumom Ivanom Obrenovim čamac je preneo iz Monoštora do Sremskih Karlovaca na gepeku „fijata 128”. Kakva je to bila avantura, može samo da se zamisli.

– Kako naš sin nije svoj život i profesionalnu karijeru video u gradiću kao što su Sremski Karlovci, prodali smo kuću – otkriva porodične odluke. – Sada zimu provodimo u Beogradu, a od proleća do kasne jeseni smo u voćnjaku na Fruškoj gori. Naučio sam i da pečem rakiju, a posebno sam ponosan što pravim, svi kažu, odličan kalvados (konjak od jabukovače).

Još dok je radio u Zavodu, bio je jedan od saradnika Evropskog instituta za istraživanje kulturne politike i umetnosti (ERICarts) iz Bona. Kraj dvadesetog veka, zajedno s porodicom, proveo je u Bonu, radeći u institutu. Zahvaljujući podršci Uneska, 1999. organizovao je u Sarajevu prvu međunarodnu konferenciju o saradnji umetnika i kulturnih praktičara balkanskih država. Početkom devedesetih osnovao je Fondaciju „Balkankult”, s ciljem istraživanja kulturne politike. Organizovao je više od četrdeset programa kulturne saradnje sa zemljama nordijskog regiona, među njima i Festival nordijskog filma. Jedno vreme je, preko „Balkankulta”, radio i Rezidencijalni centar na Fruškoj gori, u kojem su ugostili desetine umetnika iz Italije, Amerike, Engleske, Rusije. Otvorili su i tri velika međunarodna istraživanja na tri velike teme evropske, ali i svetske kulture: hleb, maslinovo ulje i vino.

– Opredelio sam se da istražujem hleb, ali ne kao namirnicu, već prvenstveno njegovo mesto i značaj za razvoj civilizacija, kultura, tradicija, mitologija i religija. Narodna izreka kaže da je hleb stariji od čoveka – kaže naš sagovornik.

I ne samo da istražuje hleb, već zna i da ga mesi:

– Nažalost, supruga mi je to zabranila, jer sam se poprilično ugojio, upravo praveći i jedući vruć hleb. Uostalom, ima li išta lepše od mirisa hleba, tek izvučenog iz pećnice, dok se porodica okuplja oko stola na kojem on miriše.

U svom radu poštuje tri mudrosti. Jedna je naša narodna, koju je zapisao Vuk Karadžić: „Neka svako uradi ono što je kadar”. Druga je rimskog pesnika Ovidija: „I malim delima se velika podupiru”, dok je treću zapisao filozof Paskal: „Upoznaj sebe, ako ti to i ne pomogne da dođeš do istine, pomoći će ti da središ sopstveni život, a nema ništa opravdanije od toga”.

POSLASTICA HAJDUKA

Poslednjih meseci radi na temi zaboravljenog vojničkog hleba sa suvim šljivama i omiljene poslastice naših hajduka šljivka. Ovaj hleb još uvek prave žene u selima oko Užica i Zlatibora. Mi smo narod koji obožava hleb, a šljive su naše nacionalno voće. I šta ima prirodnije nego to dvoje spojiti u jedno. Za knjigu „Hleb u poslovicama i izrekama naroda sveta” dobio je nagradu Svetske organizacije za intelektualnu svojinu. Imenovan je i za eksperta Međunarodnog instituta gastronomije, kulture, umetnosti i turizma sa sedištem u Barseloni.

DUG HEROJSKIM PRECIMA

U želji da se oduži našim herojskim precima bavio se temom Velikog rata, iz posebnog ugla, kulture sećanja, s temama koje su ostale negde po strani istoričara. Rezultat su knjige i izložbe: „Hleb u Velikom ratu”, „Srpkinja, heroina Velikog rata”, „Zaboravljeni heroji Prvog svetskog rata” i „Deca u Velikom ratu”. Radeći na ovim temama, shvatio je da su mnogi nezasluženo dobili mesto u istorijskim čitankama, a neke istinske heroje i darodavce smo zaboravili.