Мирис Сомбора и врућег хлеба

Имао је Димитрије Вујадиновић среће да се роди, да детињство и младост проведе у Сомбору, граду с изузетно дугом и богатом културном традицијом. Он је хроничар, публициста, истраживач. Аутор многобројних књига. Речју, изузетно вредан стваралац. Из детињства носи најлепше успомене. У периоду његовог детињства и младости Сомбор је имао најстарију учитељску школу, гимназију, музичку и све друге средње школе. Овде је основана и прва Препарандија, још у време Аустроугарске.

Својевремено су, свакодневно, радила четири биоскопа, варош је имала и Филхармонију, Ватрогасни оркестар, Певачко друштво, Хрватски дом, Касину (Мађарски културни центар), галерије. И данас ради предивно позориште, с традицијом још од 1882. године, као и Српска читаоница „Лаза Костић”, две велике библиотеке.

Хонорар од „Куме, изгоре ти кеса”

Жали за оним што је било, а данас је то прекрио заборав.

– У мом родном граду стварали су Лаза Костић, сликар Милан Коњовић, композитор Петар Коњовић, песник Вељко Петровић, гимнастичар и члан Олимпијског комитета Иван Иванчевић. У центру града, на Венцу, рођен је и одрастао наш данас најцитиранији научник Иван Гутман – отвара летопис вароши.
– Ми, Сомборци, могли смо да навијамо за наше боксере, рукометаше, рваче, мачеваоце, тенисере, фудбалере, пингпонгаше и шахисте. Ја сам од сваког спорта пробао помало, али се трајније нисам задржао ни у једном. Истина, као студент играо сам ватерполо.

Становао је у центру града, преко пута Српске читаонице и Градске кафане. Прве хонораре зарађивао је с друговима испред матичара и у порти цркве на „Кец, куме, изгоре ти кеса”.

– Породица моје мајке дошла је у Војводину с Великом сеобом и населила се у Суботици. Мој прадеда по мајци возио је локомотиву између Суботице и Беча. Очева породица је пореклом из Црне Горе и у Војводину је дошла после Великог рата, населивши се у Сенти – наставља са сећањима. Живели су у кући заједно с породицом песника Стевана Раичковића и Матије Бећковића.

После завршене средње школе Димитрије се преселио у Београд као студент Економског факултета. На факултету је дипломирао на предмету социологија с темом „Уметност као облик друштвене свести с посебним освртом на кич”. Запослио се као истраживач у Заводу за проучавање културног развитка. Почетком деведесетих година, због општег стања у друштву, дао је отказ у заводу и преселио се у Сремске Карловце. Прве две године после отказа проводио је на Тиси код Бисерног острва, рибарећи с професионалним рибарима. Затим је основао НВО „Плави змај”. Тема његовог интересовања била је социо-екологија, објављујући више књига из те области: бојкот бољег живота, еколошки калеидоскоп, здравље и животна средина.

Мајстор за калвадос

У Сремским Карловцима је са супругом Даницом саградио лепу породичну кућу и ту провео готово двадесет година. Дуго времена, такође око две деценије, страствено је пецао на Дунаву. Имао је и свој дрвени чамац (моношторац) с пентом, дужине осам метара. С кумом Иваном Обреновим чамац је пренео из Моноштора до Сремских Карловаца на гепеку „фијата 128”. Каква је то била авантура, може само да се замисли.

– Како наш син није свој живот и професионалну каријеру видео у градићу као што су Сремски Карловци, продали смо кућу – открива породичне одлуке. – Сада зиму проводимо у Београду, а од пролећа до касне јесени смо у воћњаку на Фрушкој гори. Научио сам и да печем ракију, а посебно сам поносан што правим, сви кажу, одличан калвадос (коњак од јабуковаче).

Још док је радио у Заводу, био је један од сарадника Европског института за истраживање културне политике и уметности (ERICarts) из Бона. Крај двадесетог века, заједно с породицом, провео је у Бону, радећи у институту. Захваљујући подршци Унеска, 1999. организовао је у Сарајеву прву међународну конференцију о сарадњи уметника и културних практичара балканских држава. Почетком деведесетих основао је Фондацију „Балканкулт”, с циљем истраживања културне политике. Организовао је више од четрдесет програма културне сарадње са земљама нордијског региона, међу њима и Фестивал нордијског филма. Једно време је, преко „Балканкулта”, радио и Резиденцијални центар на Фрушкој гори, у којем су угостили десетине уметника из Италије, Америке, Енглеске, Русије. Отворили су и три велика међународна истраживања на три велике теме европске, али и светске културе: хлеб, маслиново уље и вино.

– Определио сам се да истражујем хлеб, али не као намирницу, већ првенствено његово место и значај за развој цивилизација, култура, традиција, митологија и религија. Народна изрека каже да је хлеб старији од човека – каже наш саговорник.

И не само да истражује хлеб, већ зна и да га меси:

– Нажалост, супруга ми је то забранила, јер сам се поприлично угојио, управо правећи и једући врућ хлеб. Уосталом, има ли ишта лепше од мириса хлеба, тек извученог из пећнице, док се породица окупља око стола на којем он мирише.

У свом раду поштује три мудрости. Једна је наша народна, коју је записао Вук Караџић: „Нека свако уради оно што је кадар”. Друга је римског песника Овидија: „И малим делима се велика подупиру”, док је трећу записао филозоф Паскал: „Упознај себе, ако ти то и не помогне да дођеш до истине, помоћи ће ти да средиш сопствени живот, а нема ништа оправданије од тога”.

ПОСЛАСТИЦА ХАЈДУКА

Последњих месеци ради на теми заборављеног војничког хлеба са сувим шљивама и омиљене посластице наших хајдука шљивка. Овај хлеб још увек праве жене у селима око Ужица и Златибора. Ми смо народ који обожава хлеб, а шљиве су наше национално воће. И шта има природније него то двоје спојити у једно. За књигу „Хлеб у пословицама и изрекама народа света” добио је награду Светске организације за интелектуалну својину. Именован је и за експерта Међународног института гастрономије, културе, уметности и туризма са седиштем у Барселони.

ДУГ ХЕРОЈСКИМ ПРЕЦИМА

У жељи да се одужи нашим херојским прецима бавио се темом Великог рата, из посебног угла, културе сећања, с темама које су остале негде по страни историчара. Резултат су књиге и изложбе: „Хлеб у Великом рату”, „Српкиња, хероина Великог рата”, „Заборављени хероји Првог светског рата” и „Деца у Великом рату”. Радећи на овим темама, схватио је да су многи незаслужено добили место у историјским читанкама, а неке истинске хероје и дародавце смо заборавили.