Sudar sa stvarnošću
Stvaralac koji je svojim delima predvideo društvenu kataklizmu u vremenu u kojem je živeo i sam je imao težak život
Da li su umetnici u stanju da predvide ili prepoznaju dolazak društvene kataklizme? Jedna od sigurnih prethodnica takvih okolnosti svakako je i dekadencija sveukupnog ambijenta oličenog u ponašanju i atmosferi javnog života. Ambijentalna scena života na ulici i mentalitet njenih aktera bili su ono po čemu je Kirhner ostao naročito zapamćen i aktuelan i posle više od veka.
Ljudi i žene, dame i gospoda, nose u sebi seme nesreće. Slika ovog umetnika „Ulična scena u Berlinu 1913”, koja je svojevrsna ilustracija sudbine jednog grada, predstavlja očigledan i istinski izostanak ljudske osećajnosti.
Bez sentimentalnosti i zanosa, stvarnost je naslikana grubim i oštrim linijama i sirovim bojama, a lica su lišena emocija. Gradski život u Berlinu umetniku je doneo užurbanost i nemir. U scenama s ulice uspeo je da uhvati živi fluid gradskog mondenskog života. Likovi kicoša i koketa karikirani su s lakom primesom ironije i sarkazma.
Posle užasa Velikog rata i nervnog sloma koji je u njemu doživeo, umetnik je, posle boravka u sanatorijumu, mir pronašao odmarajući se u prelepim predelima švajcarskih Alpa.
Oporavljen, nastavio je da slika, ali se sudario sa stvarnošću na novoj krivini nemilosrdne istorijske zbilje. Godine 1936. nemački nacisti su njegovu umetnost proglasili pogubnom i „degenerisanom” za novu društvenu stvarnost, opijenu zanosnim pozivima na osvetu. Upali su u atelje i rekvirirali sve njegove „nepodobne slike”. Umetnik je slutio nesreću, nije bio u stanju da se suoči s još jednom kataklizmom. Nije više imao snage ni inspiracije da zabeleži novo vreme i njegove izazove i slutnje. Završio je život tako što je izvršio samoubistvo u Davosu.
Ernest Ludvig Kirhner (1880–1938), nemački slikar i grafičar, rođen je u Ašhafenburgu u Nemačkoj. Prvih pet godina 20. stoleća, po volji roditelja, studira arhitekturu na Visokoj tehničkoj školi u Drezdenu i, istovremeno, u Minhenu pohađa tečajeve slikarstva. S istomišljenicima – slikarima osniva poznatu slikarsku grupu „Most”, koja je bila pod jakim uticajem ekspresionizma E. Munka. Godine 1910. održana je promotivna izložba slikara grupe „Most” u renomiranoj galeriji u Drezdenu, a godinu dana kasnije odlazi u Berlin, gde osniva MUIM Institut (Moderne tendencije u slikarstvu). Naredne dve godine slika murale velikih formata i samostalno izlaže na velikoj izložbi u Hagu. Piše hronike aktivnosti grupe „Most” o novim tendencijama i slikarskim stavovima koji dovode do nesuglasica u grupi i doprinose njenom raspadu. Uzroci raspada ležali su u ličnim rivalstvima, finansijskim problemima, ali i jačanju individualnosti pojedinih članova. Prve dve godine Velikog rata, odmah nakon mobilizacije, odlazi na front, gde doživljava nervni slom. Prebačen je u specijalizovanu bolnicu na lečenje, a zatim je 1917. u teškom rastrojstvu prevezen u Davos. Ovde uspeva da se oporavi i da se vrati svojoj ljubavi – slikarstvu. Godine 1918. počinje da se bavi drvorezbarenjem na veoma upečatljiv način, a dve godine kasnije uzima pseudonim Luj de Marsel i u javnosti postaje veoma oštar kritičar tendencija u umetnosti. Njegova samostalna izložba održana je 1923. u Bazelu, a 1931. postaje član Berlinske umetničke akademije. Svoja dela dve godine kasnije izlaže u Bernu. Nacisti mu 1937. oduzimaju veliki deo radova, a cela nastala situacija dovodi do novog kraha i smrti 1938. godine.
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
