Судар са стварношћу
Стваралац који је својим делима предвидео друштвену катаклизму у времену у којем је живео и сам је имао тежак живот
Да ли су уметници у стању да предвиде или препознају долазак друштвене катаклизме? Једна од сигурних претходница таквих околности свакако је и декаденција свеукупног амбијента оличеног у понашању и атмосфери јавног живота. Амбијентална сцена живота на улици и менталитет њених актера били су оно по чему је Кирхнер остао нарочито запамћен и актуелан и после више од века.
Људи и жене, даме и господа, носе у себи семе несреће. Слика овог уметника „Улична сцена у Берлину 1913”, која је својеврсна илустрација судбине једног града, представља очигледан и истински изостанак људске осећајности.
Без сентименталности и заноса, стварност је насликана грубим и оштрим линијама и сировим бојама, а лица су лишена емоција. Градски живот у Берлину уметнику је донео ужурбаност и немир. У сценама с улице успео је да ухвати живи флуид градског монденског живота. Ликови кицоша и кокета карикирани су с лаком примесом ироније и сарказма.
После ужаса Великог рата и нервног слома који је у њему доживео, уметник је, после боравка у санаторијуму, мир пронашао одмарајући се у прелепим пределима швајцарских Алпа.
Опорављен, наставио је да слика, али се сударио са стварношћу на новој кривини немилосрдне историјске збиље. Године 1936. немачки нацисти су његову уметност прогласили погубном и „дегенерисаном” за нову друштвену стварност, опијену заносним позивима на освету. Упали су у атеље и реквирирали све његове „неподобне слике”. Уметник је слутио несрећу, није био у стању да се суочи с још једном катаклизмом. Није више имао снаге ни инспирације да забележи ново време и његове изазове и слутње. Завршио је живот тако што је извршио самоубиство у Давосу.
Ернест Лудвиг Кирхнер (1880–1938), немачки сликар и графичар, рођен је у Ашхафенбургу у Немачкој. Првих пет година 20. столећа, по вољи родитеља, студира архитектуру на Високој техничкој школи у Дрездену и, истовремено, у Минхену похађа течајеве сликарства. С истомишљеницима – сликарима оснива познату сликарску групу „Мост”, која је била под јаким утицајем експресионизма Е. Мунка. Године 1910. одржана је промотивна изложба сликара групе „Мост” у реномираној галерији у Дрездену, а годину дана касније одлази у Берлин, где оснива МУИМ Институт (Модерне тенденције у сликарству). Наредне две године слика мурале великих формата и самостално излаже на великој изложби у Хагу. Пише хронике активности групе „Мост” о новим тенденцијама и сликарским ставовима који доводе до несугласица у групи и доприносе њеном распаду. Узроци распада лежали су у личним ривалствима, финансијским проблемима, али и јачању индивидуалности појединих чланова. Прве две године Великог рата, одмах након мобилизације, одлази на фронт, где доживљава нервни слом. Пребачен је у специјализовану болницу на лечење, а затим је 1917. у тешком растројству превезен у Давос. Овде успева да се опорави и да се врати својој љубави – сликарству. Године 1918. почиње да се бави дрворезбарењем на веома упечатљив начин, а две године касније узима псеудоним Луј де Марсел и у јавности постаје веома оштар критичар тенденција у уметности. Његова самостална изложба одржана је 1923. у Базелу, а 1931. постаје члан Берлинске уметничке академије. Своја дела две године касније излаже у Берну. Нацисти му 1937. одузимају велики део радова, а цела настала ситуација доводи до новог краха и смрти 1938. године.
Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs
